Исповест баке Милене Павићевић, неустрашиве Српкиње из Гњилана: "НЕЋЕ СЕ АЛБАНСКА ЗАСТАВА ВИЈОРИТИ НА МОЈОЈ ОЧЕВИНИ"
У деветој деценији живота најстарија Гњиланка српске националности не жели да напусти кућни праг, да оде са Косова и Метохије. Како каже, најтеже би јој пало да јој се на кући њених родитеља вијори албанска застава.
Неустрашива Српкиња Милена Павићевић рођена је 1936. године, није се удавала и нема потомака. Страх је постао саставни део њеног усамљеничког живота у центру Гњилана, где живи укупно четрдесетак Срба.
- Страх ме је и све да причам, нападали су ме и пљачкали више од двадесет пута, плашили ме и срамота да све кажем, али ја одавде не идем. Где ћу овако стара? Треба ли да продам Албанцима кућу и да се овде вијори њихова застава. Нећу! - категорична је Милена.
ОГЛАСИО СЕ ПРВИ ПУТ АДМИНИСТРАТОР ГРУПЕ "НЕСТАЛИ МАТЕЈ ПЕРИШ": Долазиле су дојаве да је виђен у Новом Саду - појединци ОВИМ праве ПОМЕТЊУ
МУЧЕ ВАС НАДУТОСТ И ГАСОВИ? Докторка саветује како да их се решите - ПОМАЖЕ КОД 95% ПАЦИЈЕНАТА
Ипак за тренутак на њеном лицу се појављује страх, али и стид. Спушта поглед... Назире се да нешто жели да нам каже, али се много јасније види да јој је непријатно да изговори... Младићу који је обилази, тихо говори: "Не могу да им кажем. Кажи им ти". А онда чујемо тешке, најтеже речи: "Покушали су да је силују".
- Срамота ме је, дете, да вам причам... Али, и пљачкали су ову моју беду, лупали на стакла и свашта још... Сметам им што сам овде, али ја одавде никуда нећу - прича Милена док седимо у скромном дворишту кућерка, у сокачету, у самом центру Гњилана, центра Косовско-поморавског округа које је некада било већински насељено Србима.
Док разговарамо са бака Миленом, на капију стиже жена. Донела јој је сок од парадајза, јер је то пожелела. Не остављају је Срби саму колико год је то могуће. Млађи момак гура јој 20 евра у руке, каже јој: "Нека ти се нађе".
Бака Миленин кућерак нема велику вредност, али се налази на атрактивној локацији, па су јој најпре нудили новац, а када их је одбила, покушали су да је заплаше.
На зимском сунцу, док поред ње стоји њен пас чувар, бака Милена која је постала својеврсни симбол опстанка у тој малој српској заједници у Липљану, прича како је упркос свему живот чудан, јер има и Албанаца који су према њој добри.
- Имам једног таксисту који ме вози у Шилово по пензију, увек ме врати безбедно и ја купим питарке и за њега и за мене и тако сваког месеца. Био је један полицајац Албанац који је запретио колегама да морају да брину о мени и од тада није било напада - искрена је бака Милена.
Код лекара није одлазила шест деценија, лекове не пије, телевизију не гледа, воли да чита и тако проводи време, чекајући свој судњи дан у кући којој је провела цео живот. Све се мање креће и колико год да звучи неустрашиво не крије да, ипак, увек задрхти када јој неко закуца на врата трошне кућице.
ПЕНЗИЈА
Бака Милена живи од 180 евра породичне пензије коју је наследила. То је каже и више него довољно да плати рачуне и да подмири своје потребе. Плаћа редовно рачуне и тврди да "има за хлеба". За остало је, каже, ионако стара.
