ИСПОВЕСТ СТРАХИЊЕ ЖИВАКА, МУЧЕНИКА ИЗ КОЊИЦА: У последњем рату убили му оба сина, у претходном оца и стричеве

У Другом свјетском рату убили су му оца Ђорђа и стричеве Уроша и Анђелка. Његов дјед Тодор погинуо је као добровољац на Солунском фронту.

За смрт синова сазнао је 14 мјесеци касније, у логору. Иако физички и психички измрцварен од стране својих тамничара, по сазнању страшне истине, у име прерано покошене младости својих убијених синова, дао је себи задатак да сачува здрав разум и преживи како би остатак живота могао да искористи да садашњим и будућим генерацијама свог народа остави свједочење о трагедији своје породице и Срба из Коњица, али и о патњама неколико стотина несрећника са којима се за три године сужањства сретао у муслиманским казаматима.

Ово је прича о њему, његовом мученичком животу и страдању, али и о библијском страдању српског народа у долини Неретве, Источној Херцеговини, Подрињу, Сарајеву, Купресу, Лици, Банији, Славонији, Босанској Крајини...

У рату од 1991. до 1995. године над српским становништвом у Коњицу извршени су тешки ратни злочини, са елементима геноцида. Од 7.880 Срба колико их је живјело на подручју општине, седам и по хиљада је протјерано у прогонство, а око двије стотине убијено, међу њима и неколико дјеце. Преко хиљаду несрећника, укључујући и више десетина дјеце, прошло је кроз муслиманско - хрватске логоре, у којима су многи подлегли звјерском мучењу, а неколико десетина затвореника је у Изетбеговићевом  ропству остало пуне четири године.

Нема злочина који муслимани и Хрвати у Коњицу нису починили, и нема методе мучења коју над Србима нису примјенили. Клали су их, али и остављали недоклане. Пекли их лет-лампом и на ужареним шпоретима. Поливали их бензином и палили. Забијали им чавле под нокте и нокте чупали клијештима. Убијали их закуцавањем ексера и значке Српске демократске странке у чело. Силовали их и присиљавали да се међусобно силују. Ћерке и синове силовали пред мајкама и очевима. Писали им камом по тијелу. Живе их спаљивали у њиховим кућама. Силованим дјевојкама и женама прије клања сјекли дојке. Гушили их у коморама без ваздуха. Одсјецали им уши. Со им привијали на свјеже ране. Тјерали их да једу измет и пију мокраћу. Приморавали их да једу живе гуштере и камење. Пинцетом им пробијали уши, а тупим ножевима просјецали језик. Спутавали их спорогорућом штапином, који су затим палили. Прикључивали их на струју. Убијали дрвеним летвама. Вадили им крв, како би исту давали њиховим рањеним војницима...

Оно што те монструозне злочине чини још чудовишнијим је чињеница да злочинци од жртава нису били ничим изазвани (ако сама национална и вјерска припадност српству и православљу није изазов) и да су жртве и злочинци били комшије, школски другови, колеге са посла, кућни пријатељи, а понегдје и родбина, иза којих је било скоро пола вијека заједничког живота у миру и ''братству и јединству''. Објашњење свирепости Хрвата и муслимана према Србима није могуће наћи ни у претходном рату, ни у догађајима послије њега. Наиме, и у Другом свјетском рату улога жртава и злочинаца била је подјељена на исти начин. Од 1941. до 1945. године на подручју Коњица убијено је више од 1.000 Срба. Послије рата, Срби су у тој општини по много чему били грађани другог реда. Од педесет улица у Коњицу само је једна носила српско име. Натписи установа, школа и фирми били су исписани углавном само на латиничном писму. За 47 година мира на том подручју изграђено је 20 џамија и пет католичких, али ниједна православна црква. А већ у октобру 1990. године, дакле годину и по дана прије почетка рата, муслимани и Хрвати оскрнавили су српску православну цркву у Коњицу.

Од друге половине априла до краја јуна 1992. године сва српска села на подручју Коњица су до темеља спаљена и порушена, а поједине породице, као што су Ћећези, Мркајићи, Куљанини, Вујичићи, Магазини, Жуже, Глигоревићи и Живаци, су десетковане. Само два мјесеца власти Алије Изетбеговића и његових сљедбеника била су довољна да од скоро осам хиљада припадника  српског народа остане само робље заточено у логорима смрти у Челебићима, Тарчину и Мусали, и неколико десетина несрећника, углавном жена и стараца, који су након заробљавања пуштени на своја згаришта, да служе као украс новопрокламованој џамахирији.

Једна од најтежих трагедија задесила је Страхињу (Ђорђа) Живака (68) из села Брђани, пензионисаног службеника ПТТ у Коњицу и Сарајеву. Њему су дојучерашње комшије убиле оба сина, Слободана и Велимира, и сестрића Бранка Жужу. Слободан је имао 35, Велимир 32, а Бранко, једини који је био ожењен и иза којег су остала два малољетна сина, 28 година.

Да је остао без синова, сестрића и мајке Босиљке, коју је убила туга за уништеном породицом и опустошеним селом, Страхиња је сазнао тек 14 мјесеци касније, у Централном затвору у Сарајеву. У који су га Изетбеговићеви полицајци довели скоро непокретног из болничког кревета сарајевске Трауматологије, на којој је лијечен од 18. априла 1992. године. Ојађени човјек утјеху је пронашао у томе да му синови и сестрић прије смрти нису били заробљени и мучени, већ су погинули као слободни људи, док су, 26. маја, заједно са својим комшијама, покушавали да Брђане, Брадину и околна села одбране од напада више од двије хиљаде припадника муслиманских и хрватских јединица. И у очинском завјету да се до краја живота бори да сачува успомену на своју дјецу и десетине других убијених рођака, комшија, пријатеља.

Касније, када је пуштен из ропства, сазнао је пуну истину. Заједно са другим младићима и мјештанима, женама и дјецом, његови синови су се, на часну ријеч, предали својим комшијама Хрватима и муслиманима. Ови су младиће одвојили на страну и стријељали.

Од 9. априла 1995. године, када је размјеном ослобођен из ропства, Страхиња се посветио остваривању свог завјета. Не само што је оставио и оставља потресна усмјена свједочења, већ је написао и објавио десетине новинских текстова и четири књиге, драгоцјену историјску грађу о најновијим злочинима Хрвата и муслимана, али и Американаца и њихових европских сатрапа, над српским народом у Босни и Херцеговини и Хрватској. Његова писана свједочанства напросто врве од имена људи и мјеста, догађаја и чињеница. Својим синовима Слободану и Велимиру, али и свим мученим и убијеним синовима нашег мученичког народа које је споменуо, Страхиња није могао оставити љепши, трајнији и вриједнији споменик.

Нити је недокланим Србима могао оставити бољу опомену да не понове грешку својих дједова и отаца, који су Хрватима и муслиманима опростили, а замало и заборавили, масовни покољ српског становништва у Другом и Првом свјетском рату. Али и путоказ ко им је непријатељ и с ким више не требају, ако им није за муку, ни истим путем пролазити, а камоли се са њим братимити и заједнички кров подизати. Тај непријатељ су дојучерашње комшије, у највећем броју потомци некадашњих Срба превјереника.

Ово су дијелови потресне исповјести коју Страхиња, мој пријатељ, оставља садашњим и будућим генерацијама српског, али и хрватског и муслиманског народа.

- Имао сам девет година када су муслимани у прошлом рату убили мог оца Ђорђа. Моја мајка Босиљка имала је тада 28 година и нас четворо дјеце, од којих сам ја био најстарији. Мог оца је убила муслиманска милиција, комшије. Одвели су га у шуму 19. маја 1942. године, а мјесец дана касније његово тијело исјечено ножевима пронашли смо у шуми на Брвачкој планини. Сахранили смо га ноћу, крадом, испод једног дрвета. На дрво смо ставили очеву одјећу, да се зна гдје му је гроб, јер друге ознаке нијесмо смјели да оставимо. Тек 1945. године, када је дошао крај рата, очеве кости смо пренијели у гробље. У прољеће 1941. године убили су ми и два стрица, Уроша и Анђелка.

Ја, као најстарије дијете, поднио сам и највећи терет сиротињског живота. Завршио сам основну школу и гимназију, а онда су ме, као ратно сироче, запослили у Срески народни одбор у Коњицу, да радим као писар. Уз рад сам се даље школовао и тако завршио факултет, поставши инжињер ПТТ саобраћаја. Оженио сам се 1956. године и са женом Малином изродио два сина, Слободана и Велимира.

...У стану, 17. априла 1992. године, прегледали смо аутоматску пушку код мог рођака Боже Живака. Он је оружје неспретно употријебио и ранио ме у обе ноге. Оштетио ми је поткољеницу на лијевој нози, а на десној метак је избио дио кости. На лијевој нози развалио ми је мишић и настало је велико крварење. Комшија Мирко Драганић одвезао ме хитно у Коњиц. Хирург Сеад Бутуровић ми је пружио прву помоћ, ставио је лонгету, али крварење није стало читаве ноћи и ујутру 18. априла упутили су ме у болницу у Сарајево, у пратњи покојног сина Слободана. Синови су ту ноћ у Коњицу били поред мене. Разговарали смо, али и доста ћутали, као да смо предосјећали да је то наш растанак заувјек. Рекао сам им да долази тешко вријеме, да слушају мајку и да се придруже српској војсци, да иду са својим народом.

...Прије него што сам пребачен на Интерно одјељење изнад Трауматологије на кревет до мене дошао је, у пратњи муслиманских ''teritorijalaca'', један човјек у веома лошем стању и необријан. Кажу да је четник. Био је то Перо Пијевац. Провео сам са њим двије ноћи. Касније су га негдје одвукли. Једног дана, кад сам испред Интерне сједио на клупи, чуо сам разговор полицајаца. Говорили су: ''Јешће и њега црви у гробљу ''Лав'' као и Пјевца''. Ја сам и раније слушао кад муслимански рањени борци говоре да они све у борби заробљене Србе убијају и бацају на гробље ''Лав''.

А 4. јула 1992. године, увече око 20 часова, дошла су три наоружана полицајца: ''Живак, дижи се, идеш са нама''. Питам их зашто. Рекли су ми: ''Ti знаш зашто''. Питам их да ли имају нешто написмено, јер ја сам болесник. ''Добићеш ти написмено''! - казао је један. Покушао сам да узмем прибор за бријање. Рекли су ми: ''Не, не, теби више ништа неће требати''. Нису ми дали ни капут да понесем. Извели су ме обученог у горњи дио пиџаме и у кратким гаћама. На лијевој нози сам имао чарапу и папучу, а десна нога ми је била боса и до стопала у гипсу. Покушао сам да узмем штаке. Кажу ми да ми ни штаке више неће требати... Био сам практично непокретан, а они ми и руке везали. У ауту ме туку палицама и шакама. Псују ми мајку, српски род... Спровели су ме у Централни затвор. Дочекује ме десетак полицајаца. Туку ме и они...

...Кад је свануло, на кревету испод мог видим човјека - сав плав, натекао и на челу му  усирена крв,  гђе су му урезивали крст. Оптужили су га да има снајпер, јер је био заставник у пензији. Нисам сигуран, али мислим да му је презиме Станојевић. Њега су то вече одвели негдје. Нисам га видио у ''Виктор Бубњу'', није суђен, а није био ни на списку за размјену. Вероватно је ликвидиран... Деветог јула нас 25 затвореника пребацили су у затвор ''Виктор Бубањ''.

...Mene су ударали највише међу ноге. Захтјевали су да се ослоним на штаке и да се раскорачен прислоним на зид, а онда ме ударају ногама у мошње. Потом сам некако нашао неких прљавих крпа и натрпао у гаће, да лакше подносим ударце. Најчешће сам падао у несвјест. Поливали су ме водом и убацивали у ћелију... Са 85 у затвору сам спао на 42 килограма.

...Уз Кему Даутовића, у затвору изразито екстреман био је Фахро Алић, звани пуковник, бивши таксиста. И он ме је ударао ципелама међу ноге. Кад су све изводили у шетњу, он је мени говорио: ''Ајде, ти са штакама''. Уводио ме је у ћелију и тукао. Исто је чинио неки Сафет, Фочак је, не знам му презиме.

- Сјећам се имена осамнаест људи који су у том затвору умрли од глади, од батина, или су једноставно тајанствено нетрагом нестали, јер их није било међу осуђенима, нити међу онима који су размјењени, нити их сада има код њихових породица. Знам сигурно за Уроша Ракановића, који је имао епилепсију, да је једног јутра, у ћебету, изнесен мртав. Умро је од батина и глади. Зоран Оџаковић је имао упалу плућа. Нису хтјели да га лијече. Испребијан и измучен, и он је умро. Мато Ћеранић је на десној руци имао фиксатор. Подлегао је од сличних мука. Трагичне судбине били су и сљедећи затвореници: Петар Кузмановић, Радоје Маринковић, Слободан Матовић, Михајло Радојчић, Недељко Живковић, Стево Дракулић, Перо Пикулић, Војко Радовић, Војин Вукадин, Станко Турањин, Новица Ничевић, Александар Матић, Шиљеговић, Стево Мишевић, пуковник Бацановић и Огњен Чајовић... Из дијела затвора гдје су биле жене нестала је Савка Дамјановић и о њој се такође ништа не зна...У затвору је било и жена. Једном приликом, кроз решетке сам видио 33 жене које су изводили у шетњу. Било је и трудница. Било је и читавих породица - отац, ћерка син... Полицајци су увече пили и послије 22 часа одводили жене под изговором да их воде на прање суђа. Полицајци су се међусобно хвалили и препричавали каква је која жена у ''оним стварима''. Иживљавали су се на женама и све то чинили под присилом.....

...Полицајци су у рану зору одређивали редаре да очисте крв по ходницима и уклоне крваве трагове од претходне ноћи. Доктору Војиславу Чангаловићу  поломили су у затвору седам ребара. И Бориславу Сушићу су поломили неколико ребара и кључну кост. Здравко Грујић и Јово Нинковић су такође поломљени. Ја сам десет дана мокрио крв, али нисам смио да тражим љекарску помоћ. Богдану Бановцу, од ударца бодежом, исцурило је око. Чеди Савановићу ужареним жељезом су испржили руке. Посебно су физички злостављали двадесетогодишњег Драгана Зелића из Кључа. Осуђен је на осам година затвора, због учешћа у Младићевој гарди. Управник затвора Химзо Долан скакао му је по стомаку, па су за Драгана говорили да је човјек од гуме. Драган је од посљедица мучења био ментално сасвим скренуо и кад је пребачен на издржавање казне у Централни затвор он се убио. Нашли смо га једног јутра у нужнику.
...Ти муслимански криминалци, а касније и осуђеници, тукли су наше логораше: Саву Бенђу, Ђуку Ђокића, Младена Лубуру... То су полицајци посматрали нормално, изузев Алије Ћопе, који је био веома коректан и професионално се, као полицајац, односио према свима... Они су и силовали наше затворенике. Тако су Мирсад Нимани и Дамир Меховић силовали М.Л., а покушали су и Ђ.Ђ. (старији човјек, од 63 године), али нису успјели. Силованог М.Л. звали су ''љубавница'' и ''четничка курва''.

...Мој брат Ђорђе из Смедерева, који тамо живи 30 година, послао ми је 6. јула 1993. године, поруку: ''Драги брате, морам ти рећи истину. Твоје дјеце, Слободана и Велимира, нема више, а и наша мајка је умрла''. Покушавао сам да се смирим. Сјећао сам се страдања мојих предака у прошлим ратовима. Дјед Тодор погинуо је као солунски добровољац. Стричеви Урош и Анђелко мучки су убијени 1941. године. Оца Ђорђа муслимани су 1942. године сасјекли бајонетима, а моја мајка је два дана послије тога родила мога брата, који добија име по оцу. Историја страдања моје породице, ево, 50 година послије очеве смрти, поновила се... Убрзо ми се јавила поруком и сестра Анђа, која је избјегла у Блажуј. Написала ми је: ''Драги брате, што је било, било је. Мора се даље живјети''. Саопштила ми је и да је њен син Бранко Жужа погинуо са мојим синовима и мени је тада било јасно да су и моји синови погинули у Брадини, часно, као Срби. Моју жену Малину муслимани су истјерали из куће. Уселили су се и у нашу породичну кућу и у кућу коју сам ја направио у селу, а и у наш стан у Коњицу.

Синови ми нису били ожењени. Још ми је остала само утјеха да моји синови нису учествовали на кривој страни. Изгубили су животе часно... Сам себи сам рекао да морам живјети нови живот за синове Слободана и Велимира, и док ја живим и док живи њихова мајка живјеће и они.

Мој млађи син Велимир, уз завршено право, завршио је и музичку школу. Свирао је хармонику и гитару. Имао је клавир. Свирао је и компоновао. Имао је своју музичку групу у Коњицу, која се звала  ''Дуга улица''. Учествовао је на фестивалима у Сарајеву и Суботици. Имао је шаролик музички програм, за свачију душу. Пјевао је и свирао у многим нашим градовима...

...Готово читаву годину дана откако сам сазнао да немам више синова нисам знао да ли су уопште сахрањени. Тек у мају 1994. године супруга ми је писала да је ишла у Брадину код наше цркве да запали свијеће на масовној гробници у којој су покопана 33 наша младића, стара од 25 до 35 година, међу којима су и наши синови. Тек када сам изашао на слободу, Ранка Жужа, супруга мог покојног сестрића Бранка, испричала ми је: ''Мој ујко, они нису сахрањени, они су једноставно набацани и багером загрнути, ципеле вире из земље. Ишла сам и разгонила керове са гробнице, бусење сам ноћу на њу бацала да пашчад не извуку тијело мог Бранка''.

У свеукупној мојој ратној несрећи имао сам и ја један срећан дан: 9. новембра 1994. године прешао сам преко моста на српску Грбавицу. Размијењен сам за два муслиманска љекара... Сусрет са својом супругом дочекао сам послије пет мјесеци, 9. априла 1995. године. Наш сусрет је пропраћен кукњавом супруге, сестре, пријатеља. Малина је питала: ''Strajo, гдје су нам синови Слободан и Велимир''? Очи су ми биле застакљене, у грудима ме гушило, али сузу сам просто крио да не бисмо запали у још већу психичку депресију и трауму.    

Посмртни остаци Слободана и Велимира Живака и њихових сапатника из масовне гробнице код православне цркве у Брадини есхумирани су крајем априла 1998. године, а 7. маја сви заједно сахрањени су на православном гробљу у Требињу.

Од Илиндана 2014. године придружио им се и њихов отац Страхиња.