"Исмевају ме због ногу, на часу му ми поломили руку" Виктор (13) расплакао Србију! Покренута је хуманитарна акција, ако можете укључите се - важно је (ВИДЕО)

Живи са две сестре и оцем у стану од 30 квадрата, од чега 5 отпада на терасу. Стан је на петом спрату, а и Викторова сестра Андреја (16) има проблема са урођеним деформитетом ногу.

Док прича Виктор стиска капке јако, да заустави сузе.

"На часу физичког ме је гурнуо толико јако да сам пао и поломио руку. Други другари, каже са малом паузом, то јест нису другари, они ме исмејавају због ногу", прича плачмим гласом. "И кажу да треба да купим ногу, да треба да купим ногу на киоску".

"Причао ми је шта је преживљавао и доживљавао од другова, да ли је то намерно или несвесно, шта су му причали... Он је свестан свега, није мали. Није крив, криво му је. И сада му је криво што су га исмејавали", прича отац.

Виктор каже да му је тешко само због школе, што мора да се пење горе-доле.

"Прво морамо да се спремимо, пошто ја не могу због обручева на нози не могу да навучем неке панталоне. Или кад ми отекне нога па не могу да обујем патику. Мени треба време да се обучем, да се средим за школу. После ми треба време да сиђем, неких 20-ак минута".

Недавно су Виктор и Андреја с породицом били у Русији због операција, иако им је сам пут у оба правца представљао огромну муку и напор, посебно јер траје знатно дуже због рата.

"Операције значе Андреји пре свега због продужавања потколенице и да је мање боли десна нога, а веома смо оптимистични да ћемо трајно решити и Викторов проблем” – објашњава Горан, који је уз помоћ добрих људи и Града Ниша обезбедио новац за вишемесечни боравак у Русији.

Да мука буде већа, са две сестре и оцем живи у скученом стану на петом спрату зграде без лифта.

Хуманитарна организација Срби за Србе ангажовала се да Стевановићима обезбеди адекватан дом.

Мала кућа са двориштем и много животиња

Андреја каже да би волела да живи у кући.

"Може и мала, али да има двориште и пуно животиња, паунове, голубове, зечеве", прича она док јој плава тигрица стоји на рамену.

Без рачунара и других неопходних средстава за праћење наставе, Виктор често заостаје за својим вршњацима, што додатно утиче на његово самопоуздање.

"Наставник тражи бар телефон, а ја немам ни то"

"Немамо рачунар, а сада када имам информатику, наставник ми тражи да бар имам телефон на коме могу нешто да урадим, али, нажалост, немам ни телефон” – тужним гласом објашњава Виктор, истичући како га недостатак основних средстава за учење чини лаком метом за задиркивање.

Деца обожавају свог оца и то се види из сваке њихове речи. Он, опет, каже да му је најважније да они буду срећни и да му је најбитније да им обезбеди храну и лекове, за остало, ако се нађе.

Извор: Србија Данас/Срби за Србе