ПОЧЕТАК КРАЈА ВЕЛИКЕ ТИТОВЕ ДРЖАВЕ: Нереди на Максимиру пре 31 годину означили су увод у рат и распад бивше Југе
На данашњи дан прије 31 годину на загребачком стадиону Максимир почео је, многи су таквог мишљења, крај Југославије.
Тог 13. маја 1990. године Динамо је на Максимиру требао угостити лидера првенства Југославије Црвену звезду, но сусрет због навијачких нереда на крају није одигран.
ШТО ПРЕКО ЛЕШЕВА ДЕЦЕ? Вучић о прислушкивању и цртању мете на чело његовог сина: "Ђиласови су постали МЕГАФОН групе Вељка Беливука!"
Корони су дани одбројани у Србији: Стигао најновији податак који охрабрује - КОВИД ПРОБЛЕМ ОДЛАЗИ У ПРОШЛОСТ
"НЕМА ГДЕ ЈЕ НИСМО ТРАЖИЛИ" Пејке нема седми дан, није понела телефон, породица моли за помоћ
Иако је Звезда већ практички осигурала титулу првака, око 3.000 Делија, навијача београдске екипе, је дошло у Загреб те се на улицама у више наврата сукобило са навијачима Динама, популарним Бад Блуе Boysima.
Но, прави нереди су настали на стадиону. Утакмица се играла само неколико седмица након првих демократских избора на којима је у Хрватској побиједио ХДЗ, те је сусрет искориштен у политичке сврхе. Бад Блуе Boysi су Делијама псовали Слободана Милошевића, док су Београђани псовали Фрању Туђмана и певачицу Тајчи која је осам дана раније представлајла Југославију на Еуросонгу у Загребу.
Навијачи Црвене звезде предвођени ратним злочинцем Жељком Ражнатовићем Арканом су сат времена пред почетак меча на источној трибини Максимира напали гледатеље који су се налазили изнад њих.
Када тадашња милиција није реаговала, Бад Блуе Boysi су пробили ограду на сјеверној трибини и утрчали у терен како би се обрачунали са Делијама.
Милиција је стала у заштиту Делија и почела се обрачунавати са навијачима Динама, а капитен Модрих Звонимир Бобан се у том тренутку одлучио умешати у сукоб, те је ногом ударио милицајца Рефика Ахметовића.
Колеге су Ахметовића наговарале да употријеби пиштољ, но он то није урадио.
- Да је други пут кренуо ка мени, пуцао бих и вероватно бих га убио. Динамов тренер Јосип Куже је спасио и њега и мене. Да је кренуо на мене, ја бих га убио и отишао бих у затвор где би мене убили кад је почео рат - рекао је Ахметовић годинама након инцидента.
- Могу само рећи да сам реаговао на једну велику неправду која је била толико очита да једноставно човек с минималним достојанством и националним поносом или човек који има осећај за за минималну правду не може остати миран. Не може не реаговати на неки начин. Ја јесам псовао, свашта сам викао милицајцима и било је и с моје стране доста провокација пре него што ме онда милицајац ударио и онда сам му ја вратио - рекао је Бобан који је због овог инцидента суспендован на шест месеци и због тога није играо на Светском првенству у Италији.
Велики нереди због којих утакмица није одиграна наставили су се око стадиона до касно у ноћ, а према службеним информацијама повређено је 79 милицајаца и 59 навијача.
Распад Југославије
Распад Југославије настао је као резултат низа политичких немира и сукоба током почетка деведесетих година 20. века. Након периода политичких криза осамдесетих година, дошло је до појачавања сукоба око нерешених питања који су прерасли у међуетничке оружане сукобе од 1991. и довели до распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) 1992. године. Ратни сукоби су били мањи у Словенији средином 1991, а у Хрватској (1991-1995) и Босни и Херцеговини (1992-1995) прерасли су у грађанске ратове са десетинама хиљада мртвих. Грађански рат на Косову 1998-1999. може се посматрати као наставак грађанских ратова у Југославији и њеног насилног распада који је почео средином 1991.
Након савезничке победе у Другом светском рату, Југославија је формирана као федерација шест република: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора и Македонија. Поред република, на подручју Србије су формиране две аутономне покрајине: Војводина и Косово. Свака од република је имала свој огранак Комунистичке партије Југославије и владајућу елиту, као и тензије које су решене на савезном нивоу. Југословенски модел организације државе, као и "средњи пут" између планске и либералне економије, имао је релативан успех, а земља је прошла кроз период снажног економског раста и релативне политичке стабилности до осамдесетих година, под чврстом владавином доживотног председника Јосипа Броза Тита. Након његове смрти 1980, ослабљени систем савезне владе није био у могућности да се носи са растућим економским и политичким разлозима.
Осамдесетих година, Албанци на Косову су тражили да Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово добије статус конститутивне републике, почевши са немирима 1981. године. Етничке тензије између косовских Албанаца и Срба трајале су током читаве деценије, што је довело до растом противљења политичких вођа Срба високој аутономији покрајина и неефикасном систему консензуса на федералном нивоу, који су виђени као препреке остваривању интереса Срба и Југословена да живе у јединственој држави. У таквим околностима као вођа у Србији појавио се Слободан Милошевић 1987. године. Милошевић је са присталицама републичког јединства у Србији преузео контролу у аутономним покрајинама Косово и Војводина, а Милошевићеви истомишљеници узели власт и у Црној Гори 1989. године. Јачање Милошевића у Србији и присталица јаке средишње власти у Југославији у Црној Гори, изазвало је снажно противљење политичких вођа у Словенији и Хрватској, који су се залагали за демократизацију, али и разградњу Југославије у времену промена Револуцијама 1989. у средњој и источној Европи.
Савез комуниста Југославије се распао у јануару 1990. по федералним линијама, а током 1990, комунисти губе прве вишестраначке изборе одржане у земљи од сепаратистичких партија, осим у Србији и Црној Гори, где изборе добија Милошевић и његови савезници. Једна република за другом су 1991. проглашавале независност, али статус српске мањине изван Србије и Црне Горе остаје нерешен.
Након низа међуетничких инцидената, уследили су ратни сукоби, прво у Словенији, па у Хрватској и затим у Босни и Херцеговини: ратови су оставили дугорочну економску и политичку штету у региону.
