Како мала Милица из Призрена чува своје Косово: "Деда" јој је Албанац, а ово је ЊЕНА ПРИЧА
"Деда Мраза треба да волимо, а у Светог Николу да верујемо".
Милица Ђорђевић дуго је била једино српско дете у Призрену и једини српски ђак у том граду на југу Косова и Метохије, где је за њу у тек обновљеном Храму Светог Ђорђа пре седам година опремљена једна учионица са само једном клупом и једном столицом, а само због ње из Велике Хоче свакодневно долазио да је подучава Вуко Даниловић, професор социологије и филозофије.
СРПСКО ЈЕДИНСТВО је НАЈВЕЋИ СТРАХ ПРИШТИНЕ: Не смемо дозволити Албанцима да ОТМУ СРПСКЕ ГРАДОВЕ, морамо на ИЗБОРЕ
Запад ћути на албански "план А", али Русија ступа на сцену! Путин чека одговор на НАЈВАЖНИЈЕ ПИТАЊЕ!
"Мој син је страдао као јунак, БРАНИО ЈЕ СВОЈУ ОТАЏБИНУ!" Потресна исповест мајке Насера Вучеља, једног од ХЕРОЈА СА КОШАРА
Већ три године, међутим, школска клупа у Светом Ђорђу је празна. У Призрену, граду који данас ври од живота, има осморо српске деце, али она су мала и не иду у школу, а Милица већ три године, од петог разреда, похађа наставу у осмогодишњој основној школи у Великој Хочи.
Дуго парадигма судбине Срба на КиМ, прича о малој Милици, како су је медији "крстили", као да пада у заборав, а у ствари се ништа у њеном зивоту и битно није променило.
Са мајком Евицом живи од понедељка до петка у изнајмљеној кућици у једној од празних уличица Велике Хоче у којој живи око 600 Срба, а преко викенда иде кући у Призрен.
Милица воли свој град, али за њу осветљене улице, пуни кафићи, посластичарнице, биоскопи, школе.., не значе много.
Она је у овом граду од рођења сама. Нису је, као ни друге Србе, желели овде, где данас живи више од 220.000 људи, углавном Албанаца, и само тридесетак Срба.
Сада можда Милица више никоме и не смета, али њој треба пун живот, а овде га може тражити само у окружење својих сународника и у оквиру свог језика.
У Великој Хочи је лако наћи. Овде се сви знају лично, а и нема много деце. Али, да су бројке релативна ствар, потврдила је Милица.
- Овде има више деце. Дошао нам је и нови другар у разред и сада нас је четворо, а у петом и шестом нас је било троје - информише Милица о свом одељењу седмог разреда и школи у којој укупно има 52 ученика.
НЕ ДАМО ВЛАСТ АЛБАНЦИМА! Срби изабрали кандидате за градоначелнике општина на северу КиМ
Међу посмртним остацима српских војника видео је тело свог братанца: Потресна исповест стрица јунака са Кошара
ОПЕРАЦИЈА "ЗЛАТНА САБЉА"! Готовина са Албанцима спрема нову "Олују": Паклени план има ТРИ ДЕЛА! (ВИДЕО)
Каже и да је "много лепше са децом, него без деце".
- Пошто нас више има, лепше ми је и на физичком. Некада играмо фудбал, кошарку, некада одбојку - прича и дели своје искуство о дружењу с дечацима.
Прича како се дечаци мало љуте на девојчице, пошто не играју добро фудбал као дечаци.
- Добра сам и у фудбалу. Када играмо с неким ко игра боље, тада смо јачи, а ако се поделимо на слабије, онда слабије играмо - закључује веома озбиљно своју анализу игре и мотива.
Сада већ тинејџерка, Милица сваког викенда иде у свој дом у Призрен где је рођена, где су она и њена мајка проживеле најтеже године у овом граду после рата 1999. године, без родбине и без пријатеља, окружене подозрењем и ненаклоношцу комшија и суграђана Албанаца.
Тамо је жељно очекује и "њен" деда, племенити Албанац Адам Мујовић (89), који је бригу о Милици и њеној мајци преузео оног момента када је преко пријатеља Евициних покојних родитеља сазнао да је ова млада жена остала сама у родитељском стану и да је, пошто се после погрома 17. марта 2007. вратила из базе Кфора, изложена терору бројних суграђана.
Милица је рођена годину дана касније и није упознала живот у слободи. Она и њена мајка годинама нису изашле из стана без пратње деде Адама, дуго је он био једини Миличин друг, играо се с њом, водио је у град и увек волео безгранично.
И даље му је, прича, она најдраже унуче, а има их петоро рођених.
Ишчекује је с нестрпљењем сваког петка поподне када долази кући преко викенда.
Због Милице је прешао и на православну веру, јер црква су Милици и Евици у њиховом самотном животу у Призрену, од момента када је обновљена Богословија, биле једино место за утеху, разговор и дружење.
У Богословији, која је обновила рад 2011. године, Милица је добила и школу и учитеља и другаре, младе богослове.
Они које је познавала, док је ишла у школу са њима, каже, сада су отишли.
- Сада полако одлазе они које сам познавала и долазе нови. И даље се дружим са онима који су пета година и које познајем, али полако одлазе ти старији, јер они завршавају Богословију и неки ће да буду свештеници. - прича и каже да она и даље нема вршњаке у Призрену.
ХРАБРИ СРБИН ЈЕ СТАО ИСПРЕД НАТО КОЛОНЕ Оборио је Британцу пушку и рекао оно што свако треба да прочита!
За српском Богородицом НИКО НИЈЕ ПЛАКАО! Ова црква је МНОГО СТАРИЈА од Нотр Дама - СПАЛИЛИ је Албанци! (ВИДЕО)
НАЈТУЖНИЈА ПРИЧА СА КОШАРА! Битка НИЈЕ ГОТОВА, на ПАКЛЕНОЈ ПЛАНИНИ још увек има СРПСКИХ ХЕРОЈА
- Имају ту попадијина деца и деца других наставника, али нема деце која су моје годиште. Све су мала деца - предочава Милица Ђорђевић слику живота тринаестогодишње тинејџерке са Косова и Метохије која је рођена у граду две године после мартовског погрома у коме су осим свих објеката Богословије изгорели и конаци манастира Светих Архангела код Призрена и Црква Богородице Љевишке из 14. века.
Сада је већ открила предности школе у Великој Хочи, али и ограничења.
- Нема пуно тога што бих могла да радим, да тренирам. Било је нешто за карате, али и то су укинули, нема посебно да се тренира ни фудбал. Само на физичком можемо да играмо - прича и додаје да "са стране понекад дођу и приказују се филмови, иначе ништа друго нема".
Понекад негде отпутује када позову српску децу са Косова. Била је у Републици Српској, прошле године у Београду.
Волела би, каже, опет: "Нисам била скоро, а волела бих да опет обиђем зоолошки врт".
Ишчекује и екскурзију.
- Неко иде на Тару, неко на Дурмитор, а неко у Приједор. Ја сам одлучила да идем на Дурмитор, пошто ми делује занимљиво, јер сам прошле године била у Бијељини - каже.
Милица је скромна и тиха девојчица. Није стидљива, али није брбљива. Прича споро, као да дуго размишља како да пренесе истинито своја осећања и своје размишљања и инсистира на ономе што у њеном систему вредности заузима најзначајније место.
Каже да јој је у Великој Хочи лепа школа, јер је велика, али и цркве.
- Црква из 13. века која је веома интересантна, црква Светог Николе. То је моја крсна слава и лепо је да је ја обилазим - каже.
Док је била мала и на београдским улицама срела први пут Деда Мраза водила је унутрашњху борбу око његове улоге у животу деце и вере у Светог Николу као заштитника најмлађих и успела је тада да их помири закључком: "Деда Мраза треба да волимо, а у Светог Николу да верујемо".
"ТУКЛИ МЕ, МУЧИЛИ, ЈЕР НИСАМ ХТЕО ДА ПРОДАМ ИМОВИНУ": Исповест првог Србина осуђеног за "ратне злочине" на Косову
"УНИШТИ ЦИЉ! ПОНАВЉАМ, УНИШТИ ЦИЉ!" Процурио СНИМАК који доказује како је НАТО покушао за масакр да окриви СРБЕ
Наша војска по Резолуцији 1244 има ПРАВО да се врати на КиМ! ЕВО КО ЈЕ ИЗДАО ДРУГАЧИЈЕ НАРЕЂЕЊЕ
У каквим је односима сада с Деда Мразом и Светим Николом, она каже: "То је само за малу децу, али ипак постоји то ако хоћемо да будемо срећни за Нову годину, али ипак наш, свети Никола Чудотворацн чува децу".
А онда је Милица, као да је хтела да скрене пажњу, да можемо да са њом и разговарамо о мање "дечијим" стварима, и да то што је она у Великој Хочи није само због тога што она и њена мајка немају избора, него можда и због нечег значајнијег, рекла:
- Нас чувају свеци и светиње на Косову пошто су сви они живи, а све док ми овде чувамо наше манастире и задужбине, и свеци кроз њих живе овде.
