"АКО СУ НЕВАКЦИНИСАНИ ЗАВРШЕ НА РЕСПИРАТОРУ" Ситуација у КБЦ Звездара никад тежа - умиру људи за две недеље
У претходним таласима, 15 дана је трајала инкубација, па 15 дана клиничка слика са лакшим симптомима. Имали смо месец дана, а сада се тај период скратио напола.
За свега седам дана од почетка болести пацијенти улазе у средње тешку форму, а у наредних седам дана већ су на респиратору. Ако су невакцинисани, никаква терапија не помаже - умиру. Тога досад није било. Али делта сој је потентнији од свих претходних, каже др Владанка Стефановић, анестезиолог из КБЦ Звездара, на улазу у ову болницу која је по пети у ковид систему.
"ЉУДИ МИСЛЕ ДА ИМАЈУ СТОМАЋНИ ВИРУС" Доктор упозорава да не игноришете ову БОЛ, многи су завршили у ЦРВЕНОЈ ЗОНИ
НАШ ПОЗНАТИ ГЛУМАЦ ТРИ ПУТА МЕРИО АНТИТЕЛА: Ово су резултати после сваке вакцине које треба сви да погледају!
"ТО СЕ ДО САДА НИЈЕ ДЕСИЛО" Проф. Кочовић објаснио ЦРНИ БИЛАНС короне у Србији - пад криве је јако спор!
У претходним таласима, 15 дана је трајала инкубација, па 15 дана клиничка слика са лакшим симптомима. Имали смо месец дана, а сада се тај период скратио напола.
- Уколико пацијенти имају малигна обољења, имунодефицијенцију, хипертензију, дијабетес, кардиоваскуларне болести или хронична обољења плућа, гојазност, преко 60 година, плус мушкарци више оболевају и на све то су невакцинисани, онда једноставно ништа не може да се уради - прича др Стефановић.
Болница крцата - 375 пацијената, а максимум је 400. На респираторима чак 50 њих. Међу оболелима и млади од 30 до 40 година. Најстарији, од 70 до 90 година, са доста хроничних обољења. Чак 90 одсто млађих на интензивној нису вакцинисани, док је код старијих тај проценат 70.
- Вакцинисани имају нешто лакшу клиничку слику у оквиру интензивне неге. Буквално вакцина помаже да се изборе с вирусом. Млађи невакцинисани у интензивној углавном су с пропратним обољењима - хематолошке болести, гојазност, карциноми. Гојазних је убедљиво највише. Умро нам је човек од 36 година, имао је 170 кг и није био вакцинисан - каже др Стефановић.
Заштита је, наглашава, најважнија, а то су маска, дистанца, хигијена и вакцина.
- Кад имате лоше саграђену кућу и удари ураган, однеће је. Ако је кућа солидно направљена, па и не мора да изгледа лепо, што вам је тај страх од вакцине, унутра никоме ништа не фали. Дакле, уколико немате антитела, вирус продире у ћелије, и кад уђе, нико више не може да га заустави. А могли сте испред те ћелије да ставите брану - направите антитела, која ће се борити с вирусом, а то је ефекат вакцине.
Кроз интензивну и полуинтензивну негу, где су најтежи пацијенти, проводи нас главни анестетичар болнице Душан Јовичић, човек који је и орденом окићен за борбу против ове пошасти.
А горе - драма. У сваком смислу.
- Зовите лифт. Брзо, брзо, сестри је позлило! - одзвања низ ходник уз пиштање силних монитора.
- Није ово први пут. Треба издржати смену у скафандерима, све ово радити, гледати - прича Душан, док веома младу девојку стављају у колица и трком их гурају.
На која год врата да погледаш, ни живи ни мртви у креветима. На респираторима, с маскама које цело лице покривају, интубирани... Мало ко је ту свестан или кадар да коју реч изусти. Али он јесте. Четрдесет му је година. Сестра само што заврши посао... Он је једва у кревет стао. Гојазан, баш. Дан раније стигао.
- Само да се извучем, само да се извучем. Ако бог да да одавде изађем, прво ћу да се вакцинишем. Што нисам - не знам, не питајте. Само да ме бог погледа да се извучем - тешко изговара.
БЕЗБЕДНИЈА ИНТУБАЦИЈА
У ходнику је паркиран и видео-ларингоскоп.
- Заиста смо снабдевени најбољом опремом, што показује и овај апарат, који има камерицу, па на екрану гледаш како стављаш тубус пацијенту и не мораш скроз да му приђеш, због вируса, а и боље видиш, па лакше га интубираш - прича Душан.
Цимер ништа не зна. Као и већина њих. Све пуно. У главној интензивној још један од 40 година. Он је успаван. На респиратору бије битку за живот. А изнад кревета лист, на њему и оно - није вакцинисан. Тако је код већине. Ту је и дечко од 37 година. Исти статус. Свестан је. На НИВ, последњи покушај пре интубације. Уљудно клима главом, поздравља нас. У апарат за гасне анализе убацују крв жене средњих година. На респиратору је. Излази папирић, параметри очајни... Особље у скафандерима около лети. Једној од сестара на леђима скафандера пише "бабарога". Насмејана девојка, коју очигледно сви воле.
- Вај-фај најјачи сигнал даје код лифта - једно је од обавештења на пулту.
У једној операционој сали старија госпођа руком показује на чашу воде. Душан скаче. Да прича, не може под маском. Једва и руку подиже. Нокти лепо сређени, гелом. Розе. Већ израсли, време је за маникир. Да ли ће га дочекати?
Анестетичар у скафандеру низ ходник носи нешто налик на моторну тестеру - ручни респиратор. Дах и живот за пацијента док га транспортујеш до собе, санитета... У њега иде боца за кисеоник.
И кревети на дугме. Па да мало придигнеш пацијента, нагнеш.... И на први поглед се види да све савршено функционише. Сваки апарат, све је по шаблону, поред сваког кревета. Нема да се окрећеш и мислиш где је шта. И сви заиста лете.
Стигао и ручак. Ко може једе цвеклу, месо... Ко не може, течна храна, па кроз сонду...
Све је ту и опет све није. Над креветом интубиране жене, која има малигну болест, опет оно "није вакцинисана". Да ли је могла, а није хтела вакцину? Шта ју је водило у тој одлуци? Да ли би то помогло?
Посебна је туга овде, у Звездари. Готово да нема ковид болнице у коју нисмо ушли. Али овде је крцато, свака соба, сала, собичак и све је некако укруг, као лавиринт. И где год се окренеш, избијају полумртви људи, за које машине дишу и живе. И чини ти се да нема краја, нема излаза. Само бол и смрт која ледби над свима.
При дну ходника је и једини који овде може да говори мирно, разговетно. Вакцинисан није. Није се нешто ни тангирао због короне.
- Ово је чист пакао. Други свет, друга димензија. И лекција за све. Сви би требало ово да видимо. За маску нисам знао, а камоли нешто друго. А сад видим да сви морамо да урадимо што је до нас. Пре свега да себе сачувамо, али и друге. Гледајте како умиру људи. Чим се извучем одавде и дођем себи - вакцина! - прича асматичар од 61 годину, коме је вирус донела супруга, запослена у трговини, а невакцинисана.
СМРТ ЈЕ НАЈТЕЖА
- Кад ово радите, ништа вам не пада тешко, добијате неку нову снагу. Али стално сусретање са смрћу уопште није лако. Притом све урадите, ти пацијенти имају све лекове на светском нивоу, комплетну негу и једноставно одлазе. То је та немоћ пред вирусом. Кад схватите да сте медицински потпуно и исправно урадили, по протоколима, да сте дали максимум од себе, а да се то завршило смрћу. Немате више речи - прича др Стефановић.
Доле на "скидању" је Мира - инструментарка, 30 година је провела у операционој сали.
- И, гледајте шта сам дочекали? Да се сад бавимо заразном болешћу. И док ми овде гинемо и дању и ноћу, они се проводе! Па онда дођу овде да их спасавамо. И после питају што смо бесни, уморни, одлепили - разумљиво не стаје Мира, док шипком потапа визир.
И за крај - наочаре, фото-апарат, телефон, све под кварцну лампу. Што је сигурно - сигурно. Да без трунке вируса изађемо у свет. Исти онај који га шири на сваком кораку...
