АФЕРА УКРАДЕНИХ БЕБА - Чичаревић: Деци немогуће ући у траг, у питању је ГЕНОЦИД али решење постоји
Према подацима Удружења родитеља несталих беба, у Србији је у последњих 40 година из породилишта “нестало” - односно лажно проглашено мртвим, а заправо продато - између 6.000 и 10.000 беба.
Проблем несталих беба мучи Србију дуже од 50 година. У вези са злочином организованих крађа новорођенчади, причали смо са председником Удружења родитеља несталих беба Србије, Владимиром Чичаревићем. Чичаревић тврди да је проблем и даље свеприсутан, али да постоје извесни елементи који отежавају истрагу и детаљну анализу случајева. Ипак, наду даје решење које би се могло показати као поуздани систем спречавања оваквих афера, а родитељима вратити веру и наду.
- Од почетка оснивања Удружења, наша организација се поставила према проблемима крађе беба, а и према државним органима, врло професионално. Прва година рада је била усмерена ка проучавању закона, правилника, подзаконских аката и другог. На основу овога смо створили читаву стратегију како и на који начин треба приступити државним службама попут матичне службе, Центра за социјални рад, болнице итд.
Зорица Јовановић из Баточине је прва жена из Србије која је на Европском суду за људска права у Стразбуру успела да оправда сумње да је њен син, рођен и наводно украден 1983. године и даље жив.
Подаци о његовој смрти нигде нису заведени ни данас. Њена прича говори да нестанак беба из породилишта у Србији у период од седамдесетих па до данас нису пуке теорије завере, већ реалност у којој многи учесници профитирају на трговини људима. Родитељи при том никада не успеју да уђу у траг својој несталој деци.
Након тога, почели смо држави да шаљемо дописе у којима смо тражили да нам се детаљно објасни који су све закони и правилници уско везани за поступке са преминулим бебама, затим поступци сахрањивања, кремације и обдукције. Све те процедуре нису нигде јасно и децидно прописане како би имале било какву одговорност судовима и инспекцијама. Након две године активног рада, држава је уредно почела да нам не одговара на дописе, покушавајући или да сакрије или да успори нашу истрагу о процедурама у породилиштима.
Такође смо инсистирали на многим састанцима и сусретима са људима из Министарства здравља, здравствене инспекције па и из Тужилаштва и сваки пут смо са све већим шоком прихватали сусрете и разговоре са њима, јер ни они сами нису сигурни који правилници и подзаконски акти постоје у породилиштима. Стога смо доживљавали многе непријатности, тако да смо на великим састанцима и округлим столовима били ућуткивани, деградирани и спречавани да постављамо било какава питања.
Мој одговор би био да апсолутно никаквог помака није било са државним институцијама, јер је очигледно преовладао страх да из афере украдених беба не испливају "угледна имена и презимена", и да ће то у многим Матичним службама и болничким администрацијама направити читаву пометњу јер се толико тога радило мимо прописаних закона да би у овом случају 90 одсто запослених требало санкционисати. Уверен сам да тај страх и даље постоји, јер ако јавно изнесемо толико доказа да је болница заиста учествовала у овом геноциду - а називам га геноцидом јер бројке прелазе све лимите - да би то био скандал несагледивих последица по кредибилитет и углед здравствених установа у Србији.
- Решених случајева је јако мало! Јер за наш решен случај значи да је урађена истрага која је довела до тога да је неком лицу лажирана смрт, да су му пронађени биолошки родитељи а да су усвојитељи такође прошли истрагу како је то дете дошло до њих.
Ово је веома компликовано. Наш посао је да оштећене породице спремимо папиролошки и правно за јавног тужиоца како би знао своја права и захтевао све, од истраге до ДНК анализе. До сада никада нисмо добили ни једну ДНК анализу од било ког тужиоца у српском правосуђу.
За нас у Удружењу, решени случајеви су делимично решени, када завршимо сарадњу са оштећеним породицама у смислу комплетно прикупљене документације коју наши правници прегледају, дају мишљење, напишу кривичне пријаве, дописе и направе предмет који има своју завршну фазу у којој дефинишемо случај и указујемо на то који су кораци које породица мора мимо нас да ради.
- Путеви су различити, има неколико сценарија. Ми смо на основу докумената наших чланова правили разне реконструкције догађаја, што је хипотетички али нисмо сигурни на коју страну је отишла беба, а на коју документа.
Рок за усвајање Закона о несталим бебама истекао је пре више од годину и по дана. Нацрт Закона о несталим бебама за сада је објављен на сајту Министарства правде. Усвајање овог закона не може се очекивати до формирања новог сазива Народне скупштине Србије.
Сценарији могу бити следећи : мајка је порођена под царским резом, речено јој да је беба умрла, након пар сати јој се покаже друга преминула беба, док је њена однесена, односно изнесена из породилишта усред бела дана јер на изласку из породилишта, на пример у Народном Фронту немате никакав систем провере од стране обезбеђења чија је то беба. Постоји могућност да беба остане неколико дана у болници (а то је та "преминула беба") па се опет изнесе на главни улаз у рукама бабице која нпр. има упут за другу установу, нпр. Неонатологија (Институт за недоношчад) и да у ходнику те болнице у руке да људима који су купили то дете.
Понављам, то дете је проглашено преминулим. Значи, ми немамо апсолутно никакав мониторинг новорођених беба, можете на милион начина да их украдете и изнесете из болнице.
- Када се родитељима показује преминула беба , та беба није њихова него нека друга из замрзивача. Од тог момента, родитељи имају информацију да је њихова беба заиста "преминула" и не траже даље провере . Пут преминуле бебе је следећи: болница - патологија - капела - гробље.
У процедури сахрањивања, ово је одлично питање. У српским породилиштима не постоји правилник, подзаконски акт или законска обавеза која јасно дефинише сахрану бебе. Може и болница да сахрани, а може и породица. Углавном људи то остављају болници.
Управо је то један "празан ход" који није регулисан законом у коме се врше многе малверзације и мувања са бебама и живим и мртвим, против чега се ми као Удружење боримо.
- Апсолутно, па то је најисплатији вид трговине људима. Цена бебе је од 15.000 до 45.000 евра. Па наше бебе су најпродаваније јер су најздравије. Постоји снимак говора једног шведског гинеколога који је на семинару гинеколога и акушера за говорницом рекао да су српске бебе најквалитетније и најскупље! У питању је мала група људи која екстремно зарађује и одатле потплаћује људе у држави да се не потеже тема крађе беба и да се ништа не процесуира у судовима, јер смо ми преко 100 људи пронашли. Удружење РНБС је у потпуности открило цео ланац крађе беба, све њихове криминалне процедуре, почевши од документације до реторике, односно припремање породиље за злочиначки чин.
Свакако да сива еминенција може бити и те како угрожена када им ставите руку у џеп. Али ми нећемо стати, то је засигурно, јер се превише људи јавило и превише људи ради и сарађује са Удружењем.
- Последњих година, Удружење је вапило да нађе решење како би пре свега спречило крађу беба из породилишта. Покушали смо са ДНК анализама и са видео надзором, али смо увек наилазили на зид Министарства здравља које је увек имало неке изговоре. У једном моменту се појавио у медијима патент Др. Комлена Лаловића, који ми није нешто заокупирао пажњу јер ми је превише једноставно изгледао.
Према подацима Удружења родитеља несталих беба Србије, у Србији је у последњих 40 година из породилишта “нестало” - односно лажно проглашено мртвим, а заправо продато - између 6.000 и 10.000 беба.
Након неколико недеља, новинарка са једног београдског радија ме је позвала и рекла да је тог дана у емисији разговрала са Др. Лаловићем и да је одушевљена идејом, односно патентом, који би спречио крађу и замену беба.
Наредног дана сам детаљно саслушао Лаловића и уговорио састанак са нашим Управним Одбором где је он још детаљније представио свој патент, довољна је била једна пауза од 15 минута да 12 чланова управног одбора који чине не само родитељи већ познати глумци, књижевници и доктори једногласно одлуче да је то дефинитивно оно што је потребно у српским породилиштима.
- Патент је врло једноставно замишљен да се по рођењу узима отисак прста мајке и бебе. Нисмо знали да се отисак прста бебе формира тек у шестом месецу бебиног живота. У било којој ситуацији, па чак и када је беба преминула, беби ће се узети отисак прста јер у том случају не постоји простор да се жива беба замени неком другом, мртвом.
У последњих пет деценија расте број пријава у вези са бебама одузетим на порођају, а само током 2013. и 2014. године 37 породица је пријавило да им је дете, убрзо након порођаја, проглашено мртвим под сумњивим околностима У Новом Саду и у приградским насељима постоји између 20 и 25 родитеља који су се током ове и прошле године јавили удружењима родитеља са сумњама да им је дете постало жртва трговине децом, што даје коначну цифру од 6.000 родитеља који трагају за несталом децом. Ова цифра не може да буде коначна јер постоје родитељи који, из страха, неверице или неповерења у законску регулативу државе, никада не пријаве своје случајеве.
По узимању оба отиска, софтвер памти та два узорка и памти их као једу компактну целину која никако неће моћи да се раздвоји. Као таква целина, софтвер даје шифру или код који је јединствен, значи ни једна беба ни мајка после тога неће моћи да имају већ издат код или шифру.
Тиме систем још једном доказује да је у овом сегменту немогуће преварити породиљу. На самом изласку из болнице, отпусно одељење које ће бити на излазу из болнице, опет ће проверити да ли се ти отисци стручно речено "мечују" и тиме установи да су мајка и беба биолошки пар.
У фази пре пилот пројекта, наши састанци се састоје у испитивању свих могућих сценарија током порођаја и после, како би се покриле све могуће малверзације да се систем превари. Са софтверске стране, систем је у потпуности немогуће преварити ако се поступа по процедури. Пре само два дана, Удружења РНБС и "Голден Минд" су добили прелиминарно одобрење за фазу пилот пројекта, након готово годину дана борбе са Министарством здравља.
