Србија је синоћ плакала због приче Луке (12): До шесте године изговарао је само реч СОК, а онда се појавио Виктор

Ово је прича о аутистичном дечаку Луки, који живи у друштву које не препознаје и не признаје различитости. Осим породице, Лука има најбољег пријатеља - пса који му је променио живот.

Пас Виктор је као напуштено штене дошло у породицу Веселиновић, чији члан сада 12-годишњи Лука болује од аутизма. Лука и Виктор су се на први поглед препознали и чинило се да је пас већ тада схватио да је његов задатак да чува Луку.

Пре него што је Виктор дошао код њих у кућу Лука је до своје шесте године говорио само једну једину реч - сок. Тај облик аутизма Луки није дијагностификован одмах, јер су лекари били при ставу да је он још мали и да код дечака развој иде спорије. Мајка Милица је међутим, са Лукиних осам, девет месеци приметила да је дете другачије, да је једну играчку вртео у рукама по цео дан, да је фасциниран свиме што се окреће у круг и слично.

Касније, када је дошло време да дете препознаје слова, бројеве, да остварује контакт очима – Лука то уопште није знао или могао. Лекари међутим и даље су говорили да је дете у реду, да је само лењ, и да се не брину. Тако су родитељи кренули сами да се баве дететом.

- Нема ту очајавања, нема избора - кажу родитељи.

Једино што је Луку могло да чупа у тој ситуацији је компактност породице, љубав коју му пружају.

Због загађења ваздуха све више оболелих од МАЛИГНИТЕТА

- Дете је дете, са свим потребама једног детета, само је спорије узвраћао емоције - кажу његови родитељи.

Решење за Луку је било да понавља речи и просте реченице. И да родитељи буду стрпљиви и да разумеју његов недефинисан језик.

- Није истина да се аутистична деца повлаче из спољног света, они штавише имају снажну потребу за тим светом, али их тај свет не прихвата и зато се они повлаче. Зато изражено воле природу и животиње, јер их оне безусловно прихватају - објашњава отац.

Органи на илегалном тржишту никад јефтинији: Млади Срби све чешће продају делове тела због НЕМАШТИНЕ

Мајка је имала велики проблем и са људима у окружењу који нису желели да га прихвате, у продавницама, апотекама, у парку... Мајке су склањале своју децу, као да је Лука заразан. Вређали су мајку да јој је дете размажено, неваспитано.

Сестра Сара каже да се од првог тренутка трудила да са Луком развије присан однос, пун поверења. Никада јој није сметало што је Лука аутистичан и каже да је баш таквог брата желела. Увек је налазила начин да му приђе, да га разуме.

Лука Веселиновић је имао огромну срећу и да у школи добије учитељицу која је потпуно разумела његов проблем, која је све у предавањима прилагодила Луки, а децу у разреду је учила да је Лука њихов другар и да се не разликује много од њих. Захваљујући младој учитељици Ивани Миленковић, сва деца су потпуно прихватила Луку и то је био савршен период за њега.

Проблеми за Луку су настали када је требало да крене у пети разред. Осим што се растао од својих другара, Луки је било ускраћено присуство мајке на настави, јер је закон није препознао као персоналног асистента и школа јој није дозволила да буде у учионици. Тако Лука није ишао редовно у пети разред, већ је испите полагао на разредном испиту.

Од шестог разреда, мајка је могла да присуствује настави и тако Лука поново креће редовно у школу.

Драма у околини Лазаревца: Старицу оставио закључану у колима па отишао на базен

Лука обожава да иде у школу. Каже да му је највећа казна када му родитељи кажу да, уколико се не спреми за спавање или не остави компјутер, неће ићи сутрадан у школу. Воли компјутер – некада га, каже, укључи у 8 ујутру, а искључи тек пред спавање. Зато, јер са њим одлично комуницира.

Пас Виктор је и даље најбољи Лукин пријатељ, подршка и заштитник. И зато је мама Милица решила да се одужи Виктору. Отворила је Пекару за псе. У њој свако има своје задужење, а пас Виктор је добио функцију контролора квалитета.