МОШТИ СВЕТОГ НИКОЛЕ ДАНАС СУ У БАРИЈУ! Невероватна прича о томе како су тамо стигле
Вест о напредовању Турака Селџука према Константинопољу није оставила равнодушним ни људе у Западној Европи.
Иако је дошло до разилажења цркава након велике шизме 1054. године, помисао да неверничка војска заузима једно свето место за другим, била је окидач за крсташке ратове који ће уследити. Међутим, још пре него што је запад послао војну помоћ Византији у борби против неверника, папа Урбан II је покушао да спаси једну од најсветијих реликвија од потенцијалног уништења.
СПРЕМИТЕ СЕ, СУТРА НАМ СТИЖЕ ЗИМА! Температуре наредне недеље изнад просека, за викенд СЛЕДИ ПРЕОКРЕТ
ДРАМА СЕ НАСТАВЉА: Хеликоптер МУП-а укључен у потрагу за Милицом и Стефаном
"ВРЕЂА МИШЉЕЊЕ О ГАСТАРБАЈТЕРИМА" Нисмо кренули да би избегли карантин - исповест људи који сатима чекају на граници
Град Мира, место у коме је сахрањен Свети Никола, у другој половини XI века пао је у руке Турака. Иако је Византијска војска убрзо успела да га поврати, остао је страх од тога да би следећи пут Турци могли да оскрнаве светитељеве мошти, и не би им био први пут да ураде нешто слично.
Римски папа је сматрао да је потребно наћи безбедније место за почивање тако великог свеца. Ако којим случајем то донесе и одговарајућу финансијску корист, био би то само показатељ да је Божија воља правилно испуњена.
Тако је Урбан II трговцима из Барија и Венеције, који су редовно одлазили у Малу азију тргујући , пре свега, са Антиохијом, напоменуо да би велику божију милост, али и папину такође, добио онај ко би мошти Светог Николе донео из Мире у Италију. Морепловци оба града су мислили да је папа само њима поверио тајни задатак.
Како су трговци постали пљачкаши?
Венецијанци су кренули за Малу Азију нешто раније, и већ су завршили већину послова у Антиохији када су у град стигли и морепловци из Барија. Из пријатељског разговора, који је увек приснији у страној земљи, Венецијанци су се похвалили сународницима да их очекује специјалан задатак у повратку, који им је поверио сам папа. Морепловци из Барија су схватили да су Венецијанци на истом задатку као и они, и да морају у Миру стићи пре њих.
Чак и пре него што су завршили све трговачке послове које су имали у Антиохији, Барези су се упутили у Миру. Тамо су нашли Цркву Светог Николе, у којој су боравила само два монаха. У почетку су глумили обичне радозналце који се распитују за реликвију. Не слутећи ништа, монаси су им испричали све о гробници и месту где је Светац сахрањен.
Потом су покушали да откупе мошти Свеца, што су монаси са гнушањем одбили. На крају, Барези су употребили силу. Везали су монахе и откопали саркофаг са костима Светог Николе. Кости су биле у течности под називом manna, такозваним уљем које је необјашњиво настајало из мошти Светог Николе. Обзиром да је група морнара бројала 47 људи, дешавања у цркви привукла су пажњу становника града.
Заштитник морепловаца
Схвативши намеру Италијана, становници Мире су потрчали према цркви да се обрачунају са крадљивцима. Барези су за длаку избегли линч, па су у брзини понели кости светитеља, отрчавши према својим бродовима. Становници су остали очајни на обали, проклињући и претећи крадљивцима.
Због напада становника, Италијани нису успели да темељно опљачкају Цркву Светог Николе у Мири, што су они после истицали као доказ да су били само у "Божијој мисији", а не у обичној пљачки.
Морепловце је чекао дуг пут кући, који је био испуњен бројним проблемима, од којих је највећи била олуја која их је стигла негде код данашње Грчке. Пословично сујеверни морепловци били су, у том моменту, убеђени да им се Бог свети немирним морем, јер су оскрнавили остатке свеца. Помишљали су и да се врате назад у Миру и оставе мошти.
Установљено је и да су неки од морнара, без знања капетана, узели неколико реликвија на своју руку. Након што су реликвије откривене код појединих морнара, време се поправило, и Барези су без проблема стигли у свој град на јадранској обали.
Бари је тог маја славио
Морепловци су у Бари стигли 9. маја 1087. године, када им је приређен спектакуларан дочек. Скоро сви становници града, укључујући и највише магистрате, окупили су се у Баријској луци, да дочекају долазак Свеца. Био је то тренутак највеће славе града Барија, мултикултуралног центра јужне Италије у коме су и даље живели бројни припадници византијске аристократије.
Мошти су убрзо однесене на безбедно место, а морнари, заједно са свештенством су се заветовали да ће у што скоријем року изградити здање вредно реликвије. Онда је 9. октобра 1089. године, изграђена крипта унутар постојеће цркве, у коју је папа Урбан II лично ставио мошти Светог Николе.
Долазак папе тако важним поводом поставио је Бари на мапу напредних градова Италије, и вековима је представљао једну од главних локација које су посећивали ходочасници.
Базилика посвећена искључиво Светом Николи, који је постао светац заштитник Барија, направљена је тек десетак година касније. Међутим, прави облик, какав има и данас, добила је тек у XII и XIII веку, када Базилика Светог Николе у Барију постаје један од драгуља романескне архитектуре, и узор бројним грађевинама широм Европе.
Дарови српски
Занимљиво је и да се, међу бројним донаторима базилике у Барију, истичу и српски владари. Иако постоје индиције да су српски владари још у XII веку слали дарове за базилику у Барију, први документовани поклон потиче из 1319.
Краљ Милутин је послао велики сребрни олтар, на коме су приказане сцене из живота Светог Николе. Тај олтар је постао саставни део сребрне капеле, а наткривао је гроб светитеља све до 1684. када је претопљен и преобликован. Након рестаурације из педесетих година XX века, олтар је из крипте премештен на друго место у базилици.
Други дар је поклон Стефана Дечанског, који је базилици поклонио икону Светог Николе, која је постављена тачно изнад олтара. На икони се налазе Свети Никола у епископској одори између Исуса и Марије, а у подножју су осликани дароватељи - краљ Стефан и краљица Марија. Иначе, српски краљ је тај дар поклонио из захвалности свецу који му је, наводно, вратио вид. Лик Светог Николе са ове иконе је често копиран на многим иконама по западној Европи, јер се сматрало да најреалније дочарава лице Николе од Мире.
Трећи дар је пергамент цара Душана са златним печатом, који потиче из 1346. године, настао у Скопљу. Њиме се потврђује да део годишњег данка, који је град Дубровник био обавезан да даје српском владару, уступи базилици у Барију. Обзиром да су Дубровник држали архинепријатељи Барија, Млечани, који су такође тврдили да поседују мошти светог Николе, тај данак је теже пао симболички, него финансијски.
