"НАУЧНО ДОКАЗАНО" Стигао бруталан одговор из Србије на хрватске прозивке
Закон о културном наслеђу који је пре месец дана изгласан у Скупштини Србије изазвао је полемике и негодовања хрватске јавности. Одговорила је Матица српска.
Најспорнији је онај део Закона у којем је овај правни акт међу српске књиге сврстао "издања дубровачке књижевности која припадају и српској и хрватској култури закључно с 1867. годином".
Тако Хрвати сматрају да се тиме "још једном потврђује великосрпски пројекат", док из Матице српске поручују да су такве тезе неутемељене у научно прикупљеним подацима и да се ради о наслеђу на које једнако право имају и Срби и Хрвати.
Хоће ли компанија првог рекета света УСПЕТИ? "Од 10.000 испитиваних супстанци САМО ЈЕДНА ПОСТАНЕ ЛЕК"
КЉУЧНО ПИТАЊЕ КОЈЕ ЋЕ ХРВАТСКА ПОЛИЦИЈА ПОСТАВИТИ МАТЕЈЕВИМ ДРУГАРИМА! Ово је КРУЦИЈАЛНО у потрази за мистериозно несталим Сплићанином?
ДАНАС СЛАВИМО ВЕЛИКИ ПРАЗНИК: Молитва каже да ће сва НЕПРАВДА која вам је за живота начињена бити стоструко ИСПРАВЉЕНА и ДОБРИМ ВРАЋЕНА
Како кажу хрватски критичари овог закона, овом је законском интервенцијом на коју хрватска дипломатија и политика није реаговала пуне три седмице стављена тачка на ''и'' на "вишедеценијска службена српска присвајања дубровачке књижевности путем бројних публикација, књига, иступа, али и издања Матице српске у којима су објављивани стари дубровачки песници и писци", преноси портал Вечерњи.хр.
Они подсећају да је пре две године у библиотеци "Десет векова српске књижевности" своју књигу тако добио чак и драматичар светског ранга Марин Држић, додајући да су српски медији излазак Држићеве књиге дочекали тријумфалним речима "комплетни Држић коначно на ћирилици". А коју годину пре своје је издање у истој "национално снажно обојеној библиотеци" добио и хрватски ренесансни песник Иван Гундулић.
"И никоме ништа", констатују хрватски критичари, а увређена хрватска министарка културе и медија Нина Обуљен Коржинек у Дневнику ХРТ-а позвала је Србију да одустане од посезања за хрватском територијом и културном баштином и доношење Закона о културном наслеђу који својата дубровачку књижевност назвала је скандалозним.
Хрватска јавност очекује и дипломатску реакцију своје државе а снажне осуде српског закона долазе и из Дубровника, где је дубровачко-неретвански жупан Никола Доброславић изјавио да је овим законом увређен Дубровник те истакао да се њиме потврђује "великосрпски пројекат који очито није замро ни код актуалне власти у Србији".
Како објашњава председник Матице српске проф. др Драган Станић, уколико желимо јасније да сагледамо природу старог Дубровника и његових књижевних и културних специфичности, било би преко потребно да послушамо каква су поуздана научна сазнања до којих су историографи дошли, те како су сами Дубровчани видели себе и своје односе са Србима и Хрватима.
- Само на темељу таквих, неспорних сазнања требало би да градимо нашу слику читаве проблематике о којој говоримо, па и да градимо могући договор и боље међусобно разумевање, а тиме и бољу будућност оба народа - српског и хрватског - каже он.
- На основу свега реченог, сасвим бива очигледно то да су Дубровчани сами себе видели као носиоце словенског идентитета, па нису себе сматрали ни Србима (са којима су били етнички и језички, економски и политички, животно и комуникацијски повезани) ни Хрватима (са којима су били повезани католичанством и типом културе чије су обрасце заједнички преузимали из Италије) - поручује Станић.
- Негујући свест о словенском етничком супстрату, они су, дакле, народносно били прилично неутрални; тачније, себе су дефинисали као Словене католике, а нарочито су инсистирали на својој посебности сматрајући се просто Дубровчанима. Стога је њихова првенствена намера да изграде своју егзистенцијалну, друштвену и политичку посебност, а да обрасце италијанске културе негују у форми потпуно прилагођеној њиховом дубровачком, па и шире посматрано словенском амбијенту - истиче Станић.
Тај њихов, како каже Станић, дубровачки словенски амбијент је етнички, језички, економски, политички и друштвено био сасвим близак Србима, а верски, књижевнопоетички и културално близак оним Хрватима који се, расути по далматинским, дефакто италијанским градовима, боре и за некакав образац народне, хрватске културе.
- Стари Дубровчани, дакле, својим словенством себе нису сматрали ни Србима ни Хрватима, а обједињавали су и српство и хрватство, јер су за њих оба етничка чиниоца била прихватљива као израз духа словенских 'нашијенаца'. Истовремено, стари Дубровчани су имали високо развијену свест о сопственој посебности: они су Дубровчани, тј. етничка мешавина романско-грчког становништва и Словена махом српског порекла, економски, политички и судбински повезани са Србима, али католичанством, западним књижевним обрасцима и католичким типом културе јасно одељени од њих - додаје.
Он истиче и да би дубровачку књижевност требало посматрати као заједничко наслеђе Срба и Хрвата.
- На нивоу културног идентитета стари Дубровчани развијају посебан систем афинитета према италијанским моделима развоја културе, а у том контексту су уважавали и хрватске културне ствараоце и делатнике, те њихове слутње и чежње. Уколико истински разумемо дух старог Дубровника и уколико уважавамо њихову аутентичност и специфичност, те уколико не покушавамо у потпуности да прекројимо и фалсификујемо његову стварност, онда би најтачније, најаргументованије и најправедније било стари Дубровник и његову књижевност сматрати заједничким наслеђем Срба и Хрвата - сматра Станић.
Он наглашава да би се у покушајима да се на ваљан, аргументован и националистичких острашћености лишен начин реши питање статуса старога Дубровника, неопходно је поћи од наведених, проверених научних сазнања.
Он каже да се на примедбу да српски историчари књижевности и антологичари "присвајају књижевно стваралаштво Дубровачке републике", те да се баве хрватским писцима када изучавају књижевност старога Дубровника, испоставља јасан и недвосмислен одговор да то није само хрватска него је и српска књижевност. Основа за такав одговор садржана је у чињеници да постоје и српски и хрватски чиниоци свеколиког етничког, језичког и књижевног идентитета старог Дубровника, па је због те мешавине најтачније констатовати да овај књижевноисторијски феномен припада обема националним књижевностима.
- Притом би сваки припадник српске културе требало да уважи чињеницу да је стари Дубровник важан "чимбеник" за Хрвате и њихов доживљај сопственог културног и књижевног идентитета, али би и сваки припадник хрватске културе морао схватити да су стари Дубровник и стари Дубровчани исто тако важни 'чимбеници' за Србе и за њихово схватање етничког, језичког и књижевног идентитета - оцењује Станић.
