НЕМАЊУ ДЕФОРМИТЕТ НИЈЕ СПРЕЧИО ДА САЊА! Живи пуним плућима и има важне савете за све (ВИДЕО/ФОТО)
Млади Краљевчанин Немања Радичевић (25) рођен је са деформитетом кичме
Често неки људи који, изгледа, сматрају да особе са инвалидитетом треба да буду невидљиве - на мене негативно реагују, зато што се не уклапам у такав стереотип, али мени снагу даје жеља да и друге људе са неким физичким пробемом, који се осећају одбачено, убедим да могу све што пожеле, каже овај 25-годишњи младић.
НАЈЛЕПША ЉУБАВНА ПРИЧА ЕПИДЕМИЈЕ: Судбоносни сусрет у болници на Карабурми променио им је животе из корена
Чуо се с неким и договорио се да се виде, а онда је нестао: Тражи се дека Милан из Љига (ФОТО)
СРПСКИ ТУРИСТИ ПОКРЕНУЛИ ЖЕСТОКУ РАСПРАВУ: Друштвене мреже се усијале, а све је почело због бизарних ствари
Млади Краљевчанин Немања Радичевић рођен је са деформитетом кичме, али то га није спречило да живот живи пуним плућима. Како сам истиче, његових четврт века живота било је прилично турбулентно, јер су то време обележиле и лепе, и мање лепе ствари. Оно што му никада није недостајало је љубав и подрша породице:
- Они су били апсолутно увек ту за мене, уз мене су и дан-данас. Пријатеља, чак ни "пријатеља", често није било. Моје детињство, због тога што сам у инвалидским колицима, обележила је одбаченост против које сам се борио како сам као дете знао и умео.
Догађало се да желим да играм фудбал са другарима, сматрао сам - могу да будем голман, да шутирам главом, али они - не дају. Не дају да се играм ни неких других игара.
Најпре покушам дипломатски, а када то не упали, улетао сам на терен, вукао их за рукав, нисам дозвољавао да наставе игру. Онда се они изнервирају и пусте да се играм са њима. Ма, било је свега и свачега. Можда није морало тако да буде, али било је - испричао је Немања за Krug.rs.
Немања каже да је одбаченост најтеже прихватао, зато што није могао да разуме разлоге таквих поступака:
- Проблема је било на све стране, поготово тих година мог одрастања. Ова земља тада је била још конзервативија него данас. Као позитивне догађаје из периода одрастања памтим WCMX Скопље challenge 2014. године када сам буквално осетио највећу подршку. Било је пуно скејтера, неке од најважнијих изазова извео сам први пут тамо - присећа се он и објашњава шта је WCMX.
Први и једини Србин који се такмичио у извођењу акробација
То је, заправо, екстремни спорт хардкор ситинг, а Немања је први и једини Србин који се професионално такмичио у слободном извођењу трикова и акробација у колицима. Немања се присећа како је за овај спорт сазнао гледајући клипове на Јутјубу.
- Видео сам клипове човека који је све то започео и дао назив том спорту. Видео сам да може у скејт парку да се вози, а пре свега тога возио сам колица на обичан начин. Није ми падало на памет да одем у скејт парк, иако сам волео да се спуштам на низбрдицама, да ме вуку неки мотори или бицикли.
Од тренутка када сам сазнао за тај спорт пре 10-11 година, знао сам куда желим да идем и шта желим да радим. Добио сам у међувремену и нова колица и онда је све кренуло. WSMX за мене представља неки издувни вентил и доста добар начин да изразим своју природу, оно што ја јесам - појашњава Немања.
Овај екстремни спорт подразумева извођење разних „вратоломија“ у колицима, на рампама у скејт парковима. Услова за тренирање овог спорта у Краљеву - нема. Немања истиче да је преко неких својих контаката покренуо иницијативу за изградњу скејт парка и у Краљеву.
Пројекат постоји, било је комуникације са надлежнима и у Градској управи, али је епидемија коронавируса - све зауставила:
- За сада је то само прича, има и обећања, а и ја сам доста тврдоглав: знам тачно шта желим. Велика је моја жеља да на километар од куће имам скејт парк и направићу га, нада се ускоро, а не за 10 година.
Био лењи клинац, па му Гинисов рекорд измакао
Кад Немању упитате како се десило да му је измакло постављање рекорда у непрекидној вожњи колица за Гинисова књигу рекорда, он са сетом препричава како је пре 7-8 година рекорд држао извесни Кинез са пређених 16 километара у ручно гураним колицима. Присећа се како је скоро без тренинга одмах изгурао 12, па врло брзо и 14,5 километара.
- Сваки пут кад ми неко то спомене жалим што нисам успео, али искрено – био сам лењи клинац који је бирао да излази уместо да иде да вежба на атлетском стадиону. У међувремену неки други Кинез је поставио рекорд на 25 километара. Сада више не тренирам. Омиљени спорт. Не жалим се, али немам где.
Раније сам доста путовао, звали су ме свуда, био сам део и неког Тојотиног пројекта, па сам без обзира што овде немам услова одлазио на пар дана да возим. Сада је корона све зауставила, тако да нисам одавно ни путовао, ни возио.
Имамо тај неки скејт парк у Београду, али он је раван, са рампама, а особама у колицима више одговарају базени - бетонски скејт паркови "у рупи". Чак и такав неодговарајући скејт парк у Београду је уништен и могу можда свега 3-4 рампе да се користе.
Саговорник открива како му је највећа снага да „тера даље“ неописива жеља да, бар овде у Србији, промени поглед на људе са инвалидитетом:
- Можда би исправније било рећи да желим да променим те људе са инвалидитетом, него погледе људи око њих, зато што је све заправо у нама самима. Дај ми снаге да особе са инвалидитетом подсетим да треба мало више да "гризу", да се не задовољавају минималцем од државе, јер ћете особе са инвалидитетом често чути како кажу: "Неће они мени дати да се запослим, нећу ни да покушавам".
Мислим да и они треба да сањају велике снове, да схвате да је то што су у колицима само физичко ограничење на које треба да реагују са одговорм: Па шта? Врло често неки људи сматрају да особе са инвалидитетом треба да буду невидљиве, а мислим да сам ја људе шокирао баш због тога што нисам невидљив. Неки су изненађени у негативном смислу, али има и оних других који жељу да живим нормалан живот схватају баш како треба.
Зулу му помогла да се избори са депресијом
Немањина верна подршка већ седам година је пас Зулу, женка америчког стафорда.
- Зулу је била ту и кад никог није било осим породице. Пре неких пет година потпуно сам се повукао у себе. До тада сам био позитиван и пун енергије увек и где год се појавим, као "мали змај", "проповедао" како људи треба да живе, а да се не жале. Са својих 20 година сам "пао", као да ми је дато да и ја осетим то о чему сам причао људима, а нисам заправо знао.
До тада, колико год сам имао проблема, унутар себе нисам имао никакав проблем. Био сам пун енергије, весео и ведар. Онда је дошло до тога да се јасно сусретнем са депресијом. Зато је неописиво колико ми је тада била важна Зулу.
Да ње није било, ко зна шта би било. Она ме је држала да у свему томе не потонем, да изађем с њом и играм се или - када дођем кући - сачекала би ме мала њушка која маше репом. Схватиш да си јој ти јој све на свету и онда како да тонеш даље? Идемо напоље! Зато, јако је битна Зулу мом животу - са пуно љубави о свом псу говору Немања.
Људма са сличним проблемима пожелео је да поручи да покушају што мање да размишљају и да се што више играју:
- Стрес је у прекомерном размишљању, када много више "живиш" унутар главе него изван. Зато треба да уживамо у животу и да користимо главу само за корисне ствари, да не мучимо себе са превише размишљања.
Ми дајемо псима наше слободно време и вишак љубави, а заузврат нам пси дају себе целе. То заиста, изгледа, јесте најбоља погодба коју је човек икада склопио.
