ЊЕГОВО СРЦЕ КУЦА ЗА КОСОВО: Овај човек се КАО ЛАВ бори за наш народ, а ЕВО ШТА ГА ЈЕ РАСПЛАКАЛО!
Топла људска прича о Момчилу Златковићу из Велике Плане.
Момчило Златковић из Велике Плане, члан Удружења Краљевина Србија, је у последњих годину дана три пута прикупљао и носио хуманитарну помоћ српским манастирима и црквама на Косову и Метохији.
Ова информација можда и не би завређивала посебну пажњу да и Златковић, народски речено, једва не саставља крај с крајем. Јер нико у његовој четворочланој породици није запослен, нити има стална примања.
Момчило, са дипломом Шумарског факултета у Београду и његова супруга Надежда, комерцијалиста, већ 18 година узалуд покушавају да нађу стално запослење. Њихов син Игор диломирао је на Правном факултету у Крагујевцу, а кћерку Ирену још само три испита деле од дипломе на Медицинском факултету у истом граду.
- У Србији се већ две деценије углавном запошљава на основу страначке припадности и подобности. Људи око мене за годину-две на терет буџета запослише целе своје фамилије, а ја ништа. Иако се активно бавим политиком, чак сам и оснивач СНС у Великој Плани, очигледно се не сналазим најбоље у тим водама – слеже раменима Момчило.
МИХОЉСКО ЛЕТО ИЛИ ПРВИ СНЕГ: Спремите се за детаљну прогнозу до децембра, ОВАКВО нас време чека!
Али ни свакодневна борба за егзистенцију у Златковићима, који су пореклом из Клине, није убила добру вољу и жељу да помогну српским светињама у окупираном завичају.
- Кад угледам моју Метохију и Проклетије како се дижу у небо и на њему обележавају границу Отаџбине, кад уђем у наше светиње које зраче миром и снагом, и још обрадујем монахе и монахиње својим доласком и скромном помоћи коју прикупим, а која њима много значи, мени је срце пуно и заборавим на своје невоље - каже Златковић.
У лето прошле године Златковић је прикупио и у Пећку патријаршију, Високе Дечане и Манастир светих Архангела у Призрену доставио помоћ у храни и средствима хигијене у вредности око 2.000 евра. Последњег дана прошле године Пећкој патријаршији и Високим Дечанима уручио је осам тона хране за људе и стоку.
Трећи пут је на Косову боравио крајем августа. Он и чланови Удружења Краљевина Србија, на челу са Мариом Мајсторовићем, посетили су Високе Дечане, Пећку патријаршију, Манастир Светих Арханглела, Богородицу Љевишку, манастире Грачаницу, Будисавац, Велику Хочу и Драганац. И нигде нису дошли празних руку. Њихов долазак посебно је обрадовао децу у Великој Хочи.
Освајање олимпијских медаља и сузе радоснице
-Наш аутобус, којим сво превозили хуманитарну помоћ, у центру Велике Хоче, пред Црквом Светог Стефана, дочекало је више од тридесет малишана. Уручили смо им кесе са слаткишима. Требало је видети њихову радост и срећу њихових родитеља што их Србија није заборавила. Још кад је те ноћи омладина у Хочи почела да прославља победу ватерполиста Србије над Хрватском у Бразилу и освајање златне олимпијске медаље, кад је кроз ноћ Метохијом почела да се пролама песма „Трубите јаче, трубите боље, опет је српско Косово поље“, тешко је било задржати сузе – присећа се Момчило.
СВЕТКУЈТЕ КАКО ТРЕБА: Ово су најчешће грешке које правимо док славимо крсну славу!
Момчило каже да је на Косову и Метохији заплакао још једном. У Манастиру Светих Архангела у Призрену. Игром судбине, тог јутра кад су чланови удружења боравили у манастиру, задужбину Цара Душана Силног посетили су и чланови ансамбла Ренесанс из Београда, певач средњовековне српске музике Слободан Тркуља и група Српкиња из Ораховца. После јутарње литургије, разговор у конаку манастира претворио се у вишечасовни концерт српске духовне музике.
-Тешко је то описати. Чланови Ренесанса певају „Ој Косово, Косово“, Слободан Тркуља „Горо моја“, Српкиње из Ораховца „Ораховцу башто рајска“ а, игуман Михаило, због новинара Душана Марића, рођеног Купрешака који је био са нама, „Ој Купресу висока планино“. Педесет људи пева а кога год погледам очи му пуне суза. Још кад је Томислав Димитријевић Томако из Трстеника испред манастира почео да рецитује: „И овај камен земље Србије, што претећ сунцу дере кроз облак, о вековечности прича далекој“, ја сам био најсрећнији човек на свету – каже Момчило.
