1885. деда Јово је на Златибору отпочео посао који данас целој Србији доноси осмех на лице

Када помислимо на своје претке, свако од нас може да пронађе барем једног на ког се посебно поноси, од ког је наследио неки таленат или просто неку пожутелу фотографију, предмет или ситницу која буди осећај припадности властитим коренима.

- Моја бака је, иако је била неписмена удовица, сама одшколовала петоро деце. И сви су они завршили факултете и постали људи. Када год ми је тешко, помислим на њу, што ми даје снаге да прегурам сваку недаћу у животу – Мира, фармацеут.

- Од малена сам волела природне науке, а нарочито свемир, иако су сви остали у породици махом „друштвењаци“. Но, тек када сам сазнала да је сестра моје прабабе почетком 20. века из Будимпеште отишла на Сорбону како би студирала за „мудрог звездара“, схватила сам да ми нема друге него да се и сама посветим изучавању нашег универзума – Милена, асистент астрофизике на Кембриџ универзитету.

- Мој чукундеда је био обичан неписмени сељак, који је издржавао велику породицу помоћу парчета земље и неколико грла стоке. Неком приликом су му путници намерници, у знак захвалности што их је кишне ноћи примио на конак, поклонили виолину. Кажу да се од тада, кад год би имао слободног времена, није одвајао од свог „ћеманета“. Иако тај инструмент није преживео бројна харања током ратова, нити је ико наследио слух и жељу да се бави музиком, испоставило се да сам једино ја у читавој фамилији наследила његов таленат – Александра, професор виолине у музичкој школи.

Ипак, мало ко од нас може да се похвали тиме да се у његовој или њеној породици већ шест генерација једна вештина, наслеђена од претка рођеног средином 19. века, с поносом преноси с колена на колено. А то је управо случај с породицом Стојановић из села Мачкат на Златибору.

Наиме, те давне 1885. године, деда Јово почео је да суши најквалитетније комаде меса и постао зачетник производње сувог меса у задружној породици Стојановић.

Године су пролазиле, а умеће сушења меса преносило се у породици Стојановића с оца на сина, с мајке на ћерку. Кућна радиност, започета у сушари од свега 25 квадратних метара, проширила се врло брзо. Век касније, 1992. године, Миломир Стојановић, регистровао је предузеће под именом „Златиборац“.

Данас, ту вековну рецептуру - која је поред злакуске грнчарије најстарије очуван занат у региону Западне Србије - негује шеста генерација породице Стојановић и то на месту где је традиција почела, у селу Мачкат. Али, сада у великој и свима познатој фабрици Златиборац.

У срцу фабрике, која се распростире на више од 35.000 квадратних метара, још увек стоји више од 130 година стара сушара у којој су настали први производи из куће Стојановића. У њој се у сваком моменту суши око две тоне сувомеснатих производа.

Дугогодишњи напори, посвећеност сталном развоју и ослушкивање потреба савременог тржишта, позиционирали су компанију међу водеће произвођаче у индустрији месних прерађевина. Златиборац је остварио успех захваљујући квалитету својих производа, али и чињеници да примењује традиционални начин производње у савременом индустријском погону, који је усклађен са најзахтевнијим светским стандардима у области хигијене и безбедности хране.

У производним капацитетима компаније налази се 56 традиционалних сушара. Трајни сувомеснати производи припремају се на диму суве буковине и суше на ружи ветрова која настаје изнад Мачката, на месту на ком се укрштају топле ваздушне струје Средоземља, хладне струје са Карпата и алпских врхова.

- Правећи првокласне пршуте, саламе и кобасице научили смо да квалитет нема алтернативу, а да је несвакидашњи природни амбијент и вековима чувано породично наслеђе, велики дар и наша највећа предност. Име Златиборац је постало синоним за квалитет који се свакодневно усавршава, јер је за нас квалитет производа питање части. Оно што данас имамо и оно што смо постали дугујемо учењу наших најбољих мајстора који су усавршавали и неговали префињен осећај за прављене врхунских трајних производа од меса. Даровани тајнама умешних предака, увек смо желели да им будемо достојни наследници, они који ће оставити за собом траг, а пре свега бити генерација која ће преносити вештине и знања онима који долазе. На тај начин поставили смо себи висок циљ: да традицију стару преко 130 година пренесемо у савремено доба и пружимо нашим верним купцима нове изборе – поручују Стојановићи.

Компанија данас запошљава преко 800 људи, од чега 14 ложача брине да сваки комад меса буде савршено димљен. Производи се извозе у 11 земаља, а већ девет година заредом Златиборац осваја признања за омиљени бренд код потрошача у Србији.

Породица Стојановић зна шта ће оставити поколењима која тек долазе. А ви?