Она је жена из Крагујевца коју сви познајете: Осмех су замениле сузе, постала је жртва, а он и даље вреба

Видите ли је? Она је у мраку. Жртва. Жена. Жена је. Она је жена. Има и ћерку. И она је у мраку. И она је жртва. И она је жена. Познајете ли ви неку жену у мраку, неку жену која је жртва? Јесте ли ви жртва? Јесте ли ви жена?

Насилник је на слободи. Насилник напада. Насилник удара, прети, злоставља. Насилник је ту и нигде не иде. Насилник није жртва. Знате ли ви неког насилника? Ћутите? Докле?

Страх, свуда је страх. Борба, снага, воља – то нам је потребно. У Крагујевцу једна жена и ћерка су жртве већ пет година, већ пет година су у мраку и страху, а где је наш глас, зашто ми ћутимо?

Једна мајка стеже своје чедо и њен цртеж у руци. На цртежу мрак и девојчица, уплакана и повређена. Злостављана. Мајка је побегла, али је он стиже, из Јагодине у Крагујевац, није одмакла далеко, стигао ју је. Прошло је пет година, а наш глас се не чује, мрак је и даље.

- Тата је мучио маму, сада мучи мене. Имам седам година, а већ пет година ме тата мучи, плашим се, не дај ме мама… Чујете ли овај вапај, близу је, ту у Крагујевцу.

Девојчица плаче, чупа косу, гребе лице, очи...Мајка пријављује оца надлежном Тужилаштву, ту је и Центар за социјални рад, лекари, девојчица прича своју трауму….изнова и изнова, девојчица препричава како је тата злоставља, зашто нико не каже немојте тешко је детету?

После два месеца, од пријаве је остало мртво слово на папиру. Мајка се боји, грли чедо и не предаје се. Жртве лутају кроз институције, две општине – дупла бирократија. Жртва је изгубљена у систему, а онда се смело питамо зашто не пријављују насиље, зашто чекају, а нико не пита зашто пријава “чами” у фиоци месецима. Кривични систем је окренут насилнику, Србија није, Србијо окрени систем, види жртву, заштити је. 

Мајка наставља борбу, спасиће дете, спасиће себе, не сме одустати, не сме се повући, повлачење није опција, насиље се мора казнити. 

- Тражим на суду да му одузму родитељско право, суд каже не може. Исти суд му забрањује контакт са дететом. Центар за социјални рад тражи одузимање родитељског права оцу, суд каже не. Девојчицу поново испитују, поново мрак, страх и злостављање испочетка – овај пут кроз сећање.

Систем је осетљив на децу, али да ли је довољно? Зашто жртва изнова постаје поново жртва, поново прича, поново се сећа, поново говори да је жртва? Када ћемо коначно заштити жртве насиља од препричавања трауме, од секундарне виктимизације, од питања Зашто ниси побегла? Зашто тек сад пријављујете насиље? Јесте ли сигурни да је злостављао дете? Јесте ли сигурни да вас је ударио? Чиме сте изазвали напад? Хајде да престанемо одмах, хајде да урадимо нешто, хајде да помогнемо. 

- Плашим се шта ће се десити са мојим дететом уколико не добије заштиту закона и државе и какво ће њено стање бити, да ли ће да је опет повреди, још горе него раније. Ово је молба једне мајке да се држава дозове памети и да жртве насиља у породици никада више не доживе да имају једну мајку као што сам ја или једно дете које је прошло као што је моје дете. Нисам крива, а није ни моје дете криво. Живот са страхом није живот, нема мира када одете, потребна нам је помоћ, снаге имамо – каже мајка из Крагујевца која чека мир и живот без страха, која чека да се њена ћерка опорави, пробуди насмејана и каже мама прошло је, мама могу да наставим даље да дишем и живим.

Мајка и ћерка су сада у рукама дивних људи из Аутономног женског центра, у загрљају добронамерности и процесу тражења светла на крају тунела. Борба је почела, снажнија него икада, јер ниједан насилник није моћнији од жене, мајке, ћерке, другарице. Сви познајемо жртве, не смемо да се правимо да их не познајемо. Жена је жена, јака и кад је жртва, запамти: НЕЋЕШ ЈЕ СЛОМИТИ!

Навикли сте да видите текст са именима, иницијалима, навикли сте да читате како ју је грубо злостављао, како је немоћна била и сломљена. Ово није такав текст, ово је истинити текст о борби једне мајке која и даље траје, мајке која мора остати анонимна, јер он вреба и даље. Јагодина и Крагујевац, све је тако близу, мора да мисли на дете, али њен глас морате чути. Не затварајте очи и уши, пријавите насиље, осудите насиље, помозите жртвама, да ниједна од нас не постане жртва. Никада, па ни тада.