ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ ЗА НАРОД ОДУВЕК СВЕТАЦ: Умро је пре 11 година, а људи му се и данас исповедају на гробу
Патријархов гроб је гроб светитеља, место велике моћи и Божје благодати
Највољенији српски духовник патријарх Павле преминуо је 15. новембра 2009. године, а следећа четири дана бескрајна река људи се даноноћно клањала његовом одру у београдској Саборној цркви.
ПРЕВИШЕ СМО СЕ ОПУСТИЛИ! Још седам општина у Србији увело ванредне мере, за једну ствар посебне забране
БЕОГРАД БИ МОГАО ДА УЂЕ У ЦРНУ ЗОНУ! Шта се то дешава у престоници? Сваког дана по 10.000-20.000 заражених
ПОЛИЦИЈСКИ ЧАС БИ СМАЊИО БРОЈ НОВООБОЛЕЛИХ! Др Кон открио које НОВЕ МЕРЕ чекају Србију
Дан када је патријарх сахрањен био је један од најтиших који је Београд упамтио, иако је у погребној поворци било више од 600.000 људи. То је био само мали део од милиона Срба који су искрено жалили човека који је био савест и утеха свом народу на крају страшног 20. века. По свом завештању, сахрањен је у порти Манастира Раковица.
Тиме се прича о патријарху Павлу није завршила, већ се наставила, само на други начин. Велики духовник је остао да бди над својим народом и да га подсећа: "Чувајмо се нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди".
Ко не верује да је патријарх Павле за верни народ жив, нека дође у београдски манастир Раковица и посматра његов гроб. По правилу, прва ствар коју људи ураде када уђу у порту, јесте да се јаве свом патријарху, а тек онда улазе у цркву.
Највећи број њих целива крст и стане мирно, погнуте главе, одајући почаст.
Невољници раздирани неком муком клече испред гроба, исповедају се патријарху и шапућу му молитве. Има и оних који одлазећи из манастира махну према Павловом крсту као да поздрављају драгог пријатеља
То раде тако искрено и простодушно да се човеку учини да на трен види сићушног седобрадог старца како им одмахује.
Од када је патријарх почива у Раковици, древна светиња је добила нови сјај и живот. Тешко је у њој препознати стари скромни манастир, црква и конаци су обновљени, травњаци и цветне леје су беспрекорни, а многобројни верници на послушању помажу монахињама. У средишту тог узаврелог живота је бели крст у чијем подножју сјаје патријархове речи - "Будимо људи".
- Много света долази свакодневно због патријарха Павла. Болесни, несрећни, неутешни, моле се на његовом гробу. И промене се после молитве, не можете их препознати.
Место где се чуда дешавају
Патријархов гроб је гроб светитеља, место велике моћи и Божје благодати. Чуда се ту дешавају - с дубоком вером је испричала Љубица, која проводи много времена у манастиру испуњавајући послушања, само да би била што дуже у близини патријарха Павла.
Патријархов крст целивају и млади људи, деца деведесетих... Они као једину светлу личност тих мрачних времена памте скромног верског поглавара Срба кога су сретали како жустро пешачи, или се вози градским превозом.
- Рођен сам 1995. и сећам га се из тролејбуса, када ми га је отац показао и рекао: "Сине, то је чика Паја, наш народни патријарх" - рекао је Иван, високи, спортски одевен младић, с минђушом у уху. - Сада знам да је био истински хришћанин, праведник, скроман, храбар…
Познаник са улице и из градског превоза
- Патријарх је једини који је деведесетих уливао наду да вреди бити човек, када то није било баш на цени. Његово "Будимо људи", било је јаче од свих политичких говора - надовезао се Димитрије, који је са супругом Милицом и синчићем Василијем дошао да поздрави свог патријарха.
- Био је човек. И светац. Баш зато што је био велики и исправан човек - тихо је рекла Милица и целивала мермерни крст.
Камен није био хладан. Безбројне руке и усне које га додирују чине га топлим, као да је жив.
