Прича деке Владе расплакала је Србију: Болестан је, никада се није женио, а сада га је снашла НОВА НЕВОЉА!
Када је Владимир Ђуровић из Богатића пре пар дана око пола три поподне прилегао, лопови су покупили и однели два метра дрва.
Пробудио се око пет и није могао да верује својим очима. Због ове крађе могао би да се смрзава целе зиме.
- Зар од мене да украду? Ту су била сложена, пред кућом. Три метра мешаних дрва. Купила ми их је сестра Слободанка и донела да имам за зиму, да се не смрзавам. Мислио сам да их исечем и исцепам кад добијем још и дрва која су ми обећали у Центру за социјални рад. Ево, ово је само остало, можда има око метар - очајно показује сложене облице Ђуровић, забринут због велике невоље која га је снашла. Стигли хладни дани, ускоро ће права зима, а он остао без огрева.
Пријавио је крађу полицији. Прижељкује, али не верује да ће своја дрва опет видети.
- Исечено је то и поцепано одмах - не покушава ни сам себе да утеши.
Владимир има 62 године. Оболео је и пре неколико година су му уграђени стентови. Преживео је и блажи шлог. Више не може да ради и зарађује. Скромна социјална помоћ од 10.000 динара једино је чиме располаже. Ову цркавицу на храну растеже месец дана.
- Кад немам пара узимам на вересију код Миме у продавници, па платим кад добијем социјалну помоћ. Шта можеш на овој скупоћи са тако мало? - каже Владимир.
Откад је био дете Владимир зна једино за муку. Оца није запамтио, а мајку су после очеве смрти стричеви отерали са имања у околини Ваљева и она се са шесторо деце настанила у Богатићу.
- Живели смо као подстанари. Од пете године гајио сам се по туђим кућама, без струје и воде. Од своје петнаесте сам почео да радим, прво као зидар, а онда сам код Фотира научио пекарски занат. По целој Србији сам ишао где год су тражили пекара: у Мељаку, Лапову, доле на југу Србије. Заволео сам посао и многи кажу да сам био прави мајстор - сећа се Владимир.
Месио је хлеб, савијао бурек, правио кифле и переце скоро четрдесет година. У радничкој књижици уписано му је свега две и по године стажа.
- Нико није хтео да ме пријави на осигурање. Какво пријављивање, ако ти будем уплаћивао стаж, где је моја рачуница, говорили су газде пекара. Једино су ме Тома Лазаревски и Дуле Ристић пријавили. Са тако малим стажом не могу да добијам пензију - каже.
Владимир живи сам у кући без струје и воде, коју су му на коришћење, док не пронађу купца бесплатно уступили Биљана и Славиша Ђонлић. Своју кућу никада није имао. Очевину су разграбили рођаци, а њему је, колико зна, припало 17 ари шуме. Сумња да је још нешто наследио од оца, али и када би желео да регулише наследство нема новца да плати геометре, таксе и друге државне дажбине.
- Можда бих могао да продам шуму и овде у Богатићу купим неку кућицу, да се скућим под старе дане. Али, чиме? Немам пара ни за аутобуску карту до Ваљева - жали се.
Никад се није женио. Тежак живот самотњака, празних џепова и без сопственог крова над главом олакшавају му пекар Тома Лазаревски и његова супруга Љубица. У њиховој пекари је кратко радио, док се није разболео, а сада му редовно помажу да преживи. Дају му хлеб, кувани оброк, а Љубица пере и крпи гардеробу.
- Да нема њих умро бих од глади - захвалан је Томи и Љубици.
