ПОТРЕСНА ИСПОВЕСТ СА ПРВЕ ЛИНИЈЕ ФРОНТА ИЗ НОВЕ КОВИД БОЛНИЦЕ! "Пред мојим очима, умро ми је друг из основне школе"
Болест и борба.
Дан је леп, народ мили улицама Крушевца. Журба, живот не стаје.
УЛАГАЊЕ У БУДУЋНОСТ – Компанија Меридиан стипендира најбоље студенте
НАЈСТАРИЈИ СКОРО ГОДИНУ ДАНА НИСУ ВИДЕЛИ СВОЈЕ НАЈБЛИЖЕ "Хвала председнику и Влади на вакцинама!"
СУТРА СЕ ПРЕКИДА ВАКЦИНАЦИЈА У СРБИЈИ: Ево шта је разлог
Да није маске на неким лицима, човек не би реко да смо усред пошасти. А на само који минут од центра града - живот и смрт у истој соби, страх и нада, болест и борба - то је нова ковид болница.
Пиштање монитора
У кругу некадашње касарне „Расина“ нове, беле зграде. Приземље пуно свега и свачега - алкохол, инфузије, газе, бочице, игле, кутије.... ништа не сме да фали. Идемо навише. Под пуном „ратном опремом“ јуримо ка интензивној. Вођа пута нам је Гордана Драгошев, главна сестра болнице. Лепо се шали, али шале с послом нема. Све мора да је под конац, чак ни длака не сме да вири испод капе.
У редовним околностима она је главна на Клиници за анестезију и интензивну терапију КЦ Ниш. Ал’ сад је на специјалном задатку. Као и многи лекари, сестре и техничари КЦ Ниш, који су подигли ову болницу и овај систем. Како нам изгледа - до перфекције.
Још с почетка ходника интензивне чује се пиштање монитора, зујање машина које живот значе. А доле, на дну - бели џак на кревету. Корона је однела још један живот. Десна рука савијена у лакту одвукла кесу у страну. Испод кревета кеса - последње што оста иза човека.
- Сматра се да је леш инфективан шест сати. И зато, када пацијент премине, ставимо му преко лица газу натопљену алкохолом и тело морамо да држимо овде шест сати - прича нам један анестетичар.
Улазимо међу најтеже од најтежих. Пиштање је јако. Монитори блинкају - сатурација, притисак, кривудаве линије... Само један је на стенд-бају и, гле парадокса, онај изнад, уз исти кревет, показује тачно време. Минуте и сате који одмичу. А испод бели чаршав прекрио тело. На дну кревета вире прсти десне ноге. Жути, дуги нокти. Жута некако и кожа.
- Боже, да ли одмах промени боју? Да ли је кожа била таква и пре сат времена, док је дека од 86 година још био жив - пролази ми мисао.
Чека се два сата, по уобичајеној процедури за сваку смрт. А онда следи џак и ходник. До оних шест сати. Испод кревета две кесе, пуне ствари.
- Гашење сваког живота је тешко за све нас. Последње дане и сате смо провели уз те људе. И сви они имају некога ко сад пати. Ал’ да не би мислио, одмах идеш даље. Други пацијенти не смеју да чекају, мораш да се даш. И за своје, и за њихово добро - прича сестра Гордана.
Поглед дижем по соби. Има ли ко свестан да то види? Доле у углу, један човек, бори се за дах под маском. О свом се јаду забавио, смрт вероватно није стигао ни да види. Жена поред, на респиратору. Она ништа не зна. Анестетичар јој узима крв и шприц ставља у апарат - гасни анализатор.
- Узели смо артеријску крв јер носи кисеоник до виталних органа и апарат сад мери концентрацију кисеоника у крви, односно парцијални притисак кисеоника. Нажалост, овде је 49, а требало би да буде најмање 90. Види се да је пацијенткиња у веома лошем стану - објашњава нам Никола Трајковић.
Трећи кревет од кревета смрти је - победа! И доказ да није свака битка изгубљена, па ни она која тако изгледа.
Кромпир и пилетина
- Пацијента смо скинули с респиратора после недељу дана. Има 62 године, корону, а и Паркинсонову болест. И успели смо, ускоро ће кући - прича нам дежурни анестезиолог.
А он, још омамљен, шапће „Драган“, покушава још нешто да нам каже, али гласа нема. И даље су силни каблови и цевчице закачени на њега. Ал’ не мари. Само једно је битно - преживео је.
Време је ручка. У другој соби веселија атмосфера.
- Кромпир, пилетина, купус - куд ћеш боље - смеје се један пацијент, док ће Живадин Арсенијевић (73) поред, на наше речи да одлично изгледа:
- Немој, молим те, да ме урекнеш! Извукли су ме. Хвала им до неба. У дну „врти“ крв кроз дугачко, кривудаво црево - дијализа.
- Често су нам пацијенти и на дијализи - прича Бојана Костић, сестра коју смо срели минулог лета и у црвеној зони КЦ Ниш. Борбу је наставила у Крушевцу. - Рад у интензивној је најлепши на свету - прича, а човек да не поверује шта чује после свих ових призора.
Ту је и насмејана госпођа.
- Немојте, молим вас, да ме сликате. Косу не памтим кад сам опрала. Ипак бих морала да се средим за новине - заглађује косу, па вели: - Ма ја сам вам и дијабетичар, и имам притисак и шта не све. И ево ме живе. Скинуше ме јуче с кисеоника. Сад могу да певам.
Доле у углу, једном пацијенту мењају пелену, баку окрећу на леђа, тамо се качи инфузија, у апарат иде нови шприц... Лете Бојана, Каћа, Бебан, како зову Луку, мезимца клинике од 20 лета из Крушевца, коме је ово први посао. Ту је и суграђанка му Милица, и она практично дете. Прво запослење, наравно. Ал’ не стаје.
Најтеже кад оде млад
Идемо даље. На полуинтензивној се ипак лакше дише. Бар за нас. Ал’ ни тамо није лако. Маске на све стране. Пролазимо поред собе пуне „паркираних“ респиратора - има их напретек, злу не требало.
Доле је пријемна амбуланта. Прискаче Гордана са својом „децом“ - један, два, три - пацијента из колица стављају на кревет. Поред дека, кост и кожа. Држи маску на лицу. Једна папуча негде испала. Сомотске панталоне увучене у чарапе. После свих призора, баш он тера сузе на очи. Да ли ће изаћи из ове зграде жив? У лифт увозе младића у колицима - црн, погнут, не говори, гледа у под... Идемо до канцеларије др Владана Цветановића, директора ове болнице, анестезиолога из КЦ Ниш. Прошао је све с короном од самог почетка. Ништа га више не да изненадити. Ал’ и он је од крви и меса.
- Најтеже је кад умре неко млад. Кад сте дали све од себе, борили сте се и он оде. У тим тренуцима вас ухвати проклети осећај беспомоћности. У Нишу, пред мојим очима, умро ми је друг из основне школе. Двадесет и нешто дана био је на респратору. Све смо урадили. Али ништа - очи засузише, гласа више нема. Све је речено...
