Прича због које ПЛАЧЕ цела Србија: Младен добио нову шансу за живот захваљујући хуманом гесту родитеља који су ИЗГУБИЛИ сина јединца (ФОТО)

Овим речима Младен Тодић се обратио Јовану Мијатовићу, младићу који, нажалост, више није жив, али је својом хуманошћу спасао Младенов живот:

- Погледајте добро овог момка на фотографији, ово је Јован. Нисам имао прилику да га упознам, нити да разговарам са њим...

Пре осам година, 13. октобра, Јован је са само 19 година напустио овај свет, али је донирајући јетру наставио да живи кроз Младена, који није дозволио да сећање на овог племенитог момка нестане.

- Не знам какве навике је имао, шта је волео да ради. Не знам да ли је навијао за Звезду или Партизан. Не знам да ли је волео фудбал уопште. Једино што знам је да је својим родитељима рекао да кад би некоме затребао орган да би донирао - написао је Младен у објави посвећеној Јовану.

Како даље наводи, његови родитељи добро су упамтили речи свога сина, па су тог октобарског дана 2016. године, када су изгубили свог јединца Јована, рекли "ДА" Младеновом животу и уместо тачке, на његов живот ставили зарез.

- Рекли су ДА Нинином одрастању уз оца. Рекли су ДА Тамарином супругу. Рекли су ДА за неколико живота када живота за њиховог сина јединца није било више - истакао је он.

Младен је напоменуо да, ма колико смрт била бесмислена и тешка, на овај начин, кроз донорство, може добити смисао.

- Јоване, нисам имао прилику да те упознам, али заувек ћеш живети кроз мене, моја дела и целу моју породицу. Са нама си вечан! - поручио је Младен.

Болест открио у данима регрутовања за војску

Младен Тодић (45) из Пожаревца је пре осам година сагласност, дословно једно “да” породице донора органа, спасла живот. Тада му је трансплантирана јетра. Добио је шансу за нови живот.

Како је испричао, све је почело у данима регрутовања за војску, када је утврђено да има повишене вредности ензима јетре у крви, али да то није ништа страшно и он је наставио да живи као и сви други млади људи.

- Нико, почев од лекара, па ни мене и моје породице то није схватао озбиљно. Онда су почеле да се појављују одређене физичке промене у смислу мршављења, честих малаксалости без икаквог разлога, умора и слично. Отишли смо код лекара који нас је упутио код инфектолога, али ни он није томе придавао превише пажње, иако су ми ти ензими јетре већ дужи временски период били повишени. Одлучили смо се за одлазак у Београд, где су ми на Инфективној клиници УКЦС рекли да сам ја ипак случај за гастроентерохепатолога, јер порекло оштећења јетре не води од вируса, бактерија или слично томе - прича Младен.

На Клиници за гастроентерохепатологију су му 2010. године, након опсежних и нимало пријатних многобројних прегледа, поставили дијагнозу: примарни склерозирајући холангитис и улцерозни колитис.

- То су аутоимуне болести које нападају јетру и дебело црево. Лекари су ми рекли да ми је једини лек трансплантација јетре, а ми отприлике нисмо ни знали тачно шта је то, како се ради, где се ради, колико то кошта... Објаснили су нам да је то хируршка интервенција, која се код нас ради, да се не плаћа ништа, само се дуго чека, јер нема довољно кадаверичних донора. Били смо у шоку и нисмо ни знали шта нас је снашло... збуњеност општа - нерадо се сећа Младен.

На листи чекања био је две и по године и позиван пет пута као потенцијални прималац органа, заједно са једним или два пацијента.

- Четири пута сам био враћан кући из разлога што је неко био животно угроженији или једноставно нисам се довољно подударао са донором. Најстрашније је било то што су ме враћали кући, а нисам био сигуран да ли ћу дочекати следећи позив за трансплантацију, узимајући у обзир да није било довољно донора и да су трансплантације реткост. Сваки пут у колима када сам се враћао за Пожаревац сам размишљао како ћу да “прегурам” до следећег позива и да Нина мора да расте уз оца и мајку, да је Тамара и ја крстимо и прославимо сви заједно први рођендан, да је први пут одведемо на море заједно, комплетно као породица. Невероватно је то како је јетра подмукао орган, јер када имате било коју врсту болести јетре, она буквално исисава живот из вас и ви то гледате сваки дан у огледалу у свом лицу... Беоњаче су ми биле жуте, боја коже браон-сива, и бивао сам све мршавији, у операциону салу сам ушао са 47 килограма... Због свега тога сам се склањао од људи и њихових сажаљивих погледа или оптужујућих погледа оних који су мислили да сам пијаница, наркоман...

Емотивни ролеркостер

Позив који је живот значио, и то пети по реду, добио је 13. октобра 2016.

- Супруга и ја смо тада двогодишњу Нину узели из вртића и спремали смо се да ручамо. Телефон је зазвонио и са друге стране сам чуо добро познати глас др Наташе Петровић, анестезиолога из Ургентног центра, која је питала шта радим и како сам, а то није био први пут да неко из тима за трансплантацију јетре позове, да се распитује за наше здравствено стање... Када сам јој рекао да постављамо сто за ручак, рекла је да не једем и не пијем више ништа, да постоји донор који би мени одговарао и да у што краћем року, као и претходна четири пута, дођем на УЦ - препричава Младен.

Како додаје, у глави му је тада настао емотивни ролеркостер...

- Из разлога што знате да је тамо неко изгубио свог најмилијег, и да је њему вероватно најгори и најтужнији дан у животу, али је смогао довољно снаге и хуманости у свом срцу да донира органе свог најмилијег и тиме спасе неколико живота... С друге стране, знао сам да ћу остати жив и да ће Тамара имати супруга, Нина тату, Мина брата, а родитељи сина - искрен је он.

Србија Данас/Блиц