ЗЛАТКО КРЕНУО НА МОРЕ ПА ВЕЋ У БЕОГРАДУ ПРОШАО КРОЗ ПАКАО: Чекање аутобуса за Грчку постало АГОНИЈА

Када је кренуо из Загреба за Београд, где је чекао аутобус за Грчку код Куће цвећа, познати загребачки часовничар Лебаровић Златко није ни слутио да ће проћи проћи кроз прави пакао и агонију. 

Лопови који оперишу на овом потезу током летњих месеци, украли су му новчаник са свим новцем и документима. Ипак, заслугом туристичких радника, једне путнице и новинара "Блица", правда је макар мало задовољена, и Златко је пут наставио након пар дана.

- Извините, некоме је испао новчаник или је оџепарен - рекла је госпођа из Београда носећи новчаник ка возачима аутобуса испред кога су се налазили путници који су се спремали за пут ка Италији.

 Потрага за Лебаровићем кренула истог тренутка

Возач аутобуса, Иван Марковић, узима новчаник и додаје ми га. Отварам, унутра видим личну карту, картице, дозволу и сва остала документа. Златко Лебаровић, Загреб. Нажалост, још једна муштерија лопова који оперишу у овом делу града, приликом поласка аутобуса.

Прва асоцијација, Гугл и Фејсбук претрага под тим именом, није дала ништа сем пар профила без слике и бројних репортаже са хрватских портала о како се касније испоставило, најпознатијем и најстаријем часовничару из Загреба, који је посао наследио од оца Симеона, а пренео га на сина Далибора, те часовничарска радња ради од 1947. године. 

Добро. Претрагу прекидам на кратко, позивајући Александру Кнежевић, власницу агенције преко које сам путовао у Италију, обавештавајући је да смо пронашли новчаник са свим документима и да види са агенцијом која је полазила пре нас пут Грчке да није можда њихов путник. 

 Потрага за Лебаровићем трајала ко вечности

Други возач, Ненад Криловић, зове колеге возаче из агенције да провери да ли на списку путника постоји име господина Лебаровића.

Сви тражимо, свако на свој начин и преко "својих извора". Време не губимо.

Јер, свима нам је познато какве ноћне море предстоје онима који лопови украду новчаник са документима и то у којој сте држављанин, а тек какве чекају оне који су оџепарени у иностранству. Шанса да је господин Златко знао шта му се десило, на око пола сата од поласка, биле су мале. 

 На број телефона који је стајао на Гуглу, нико се не јавља. Паралелно, проналазим профил сина Далибора на Фејсбуку. Од тренутка када је новчаник пронађен до свих ових радњи, прошло је око 15-ак минута. Покушавам да зовем Далибора преко месинџера, али безуспешно - нисмо пријатељи и та опција пада у воду.

Након потраге коначно нашли Златковог сина

Шаљем му поруку, ко сам, шта сам, шта се дешава, слику новчаника његовог оца. Време до поласка аутобуса из Београда за Италију тече и остало нам је једва пет минута. Све то време, вођа пута Милош Илиначки и возачи, заједно са Сандром покушавају да добију некакве информације о томе чији је Златко путник. Исто безуспешно.

Решим да покушам још једном са бројем телефона. Звони једном, други пут, трећи и ето га Далибор. Камен са срца спада, грло попушта и лагано му објашњавам ко сам и шта сам. Будући да код Куће цвећа није било места где сам могао да му однесем документа, предлажем му да се нађемо на пумпи код Загреба и да му предам документа пошто шансе да Златко дође до полазишта у тако кратком времену, нису постојале. 

 А онда је на сцену ступио Радомир Кратовац, власник туристичке агенције из Србије код које је старији Лебаровић уплатио летовање у Грчкој.

Новчаник са документима остављен на пумпи

Наиме, између два позива и неколико порука које смо разменили Далибор и ја, он се чуо са Златком, он са вођом пута, а он, као у бајци са срећним крајем, са самим власником агенције која је организовала путовање.

Телефон звони, непознат број. Јављам се док аутобус увелико прелази Нови Београд.

- Да ли стајете и на којој бензинској пумпи стајете на аутопуту до границе са Хрватском? Кажи која год, само да вас не јуримо до тамо. Остави на првој документа, ја седам и долазим ко муња до ње - говори Радомир између осталог. 

 Одлазим до Милоша, Ивана и Ненада, предочим план - план усвојен. На првој пумпи остављамо коверат са новчаником и документима. Пумпаџија неповерљив, свашта је у животу видео и чуо. Показујем личну карту, новинарску акредитацију. Попушта. Далибору пуштам поруку да је све договорено, Радомиру јављам да га чекају. Ситуација решена.

У Италију смо отишли пуног срца знајући да смо учинили нешто људско и лепо. 

 Радомир му се нашао до самог пута ка Грчкој

Епилог ситуације сазнао сам јутрос. Наиме, Златко је након два дана био у аутобусу за Грчку. Уз похвале за људскост и организованост на рачун свих који смо допринели да се његовом оцу врате документа, испричао ми је још један детаљ, и то онај због кога нас и сматрају за гостољубив и домаћински народ.

Наиме, док је чекао на пут два дана, Златку се Радомир нашао у свему. Када је познати часовничар из Загреба питао колико је дужан, добио је једноставан одговор "ништа, то је мој посао".

Новаца у новчанику није било, нажалост. На срећу, добри људи су се удружили и за мање од сат времена решили ствар. Понекад је реаговати једини одговор на неправду, а кад се руке сложе, било мале или велике, све се може.

Најлакше би било само посматрати и не реаговати, а то ни Александра, Иван, Ненад, Милош, Радомир и ја нисмо могли. 

Извор: Србија Данас/Блиц/Стевица Рајчетић/М.А.