Прва Српкиња са докторском стипендијом на Нотр Даму: Јелена проучава ствари које су за Европу мистерија

Знате ли ви да на свету постоји једна Српкиња која се бави истраживањима каквих нема у Европи? Да је њене колеге из европских земаља, после конференцијских презентација, гледају у чуду и питају је: "Како ово?". Ако раније нисте знали, сад знате - ми имамо Јелену Јанковић Ранковић (39), прву даму из Србије која је, до сада, добила стипендију за докторске студије антропологије на престижном Универзитету Нотр Дам ду Лак (Нотре Даме ду Лац) у Индијани (САД). А знате ли шта је још занимљивије? Па она о антроплогији већи део своје акадамске каријере није ни размишљала!

ПРАЗНИЦИ КОЈИ СУ САМО НАШИ! Највише их је у јануару, а међу њима није Српска нова година

ПРАЗНИЦИ КОЈИ СУ САМО НАШИ! Највише их је у јануару, а међу њима није Српска нова година

ОВДЕ СЕ СКРИВАО СРПСКИ РОБИН ХУД? Бајковита пећина у срцу наше земље

ОВДЕ СЕ СКРИВАО СРПСКИ РОБИН ХУД? Бајковита пећина у срцу наше земље

ЈОВАНА ЈЕ НАЈЈАЧА СРПСКА ТИНЕЈЏЕРКА: Да ли бисте смели с њом да обарате руке?

ЈОВАНА ЈЕ НАЈЈАЧА СРПСКА ТИНЕЈЏЕРКА: Да ли бисте смели с њом да обарате руке?

"Како ово?" - сад је ред да се и ми приупитамо... Али, доћи ћемо и до тога, прво морамо да кажемо да није реч о "обичној" антропологији и да допустимо саговорници портала Србија Данас, из далеког Саут Бенда у већ поменутој Индијани, да каже због чега је добила стипендију и која је тема њене докторске студије...

- Биокултуролошки приступ евалуацији психосоцијалних стрес медијатора у рањивим заједницама - изговара Јелена као "добар дан".

Ау, какве тешке прве речи за упознавање са неким... Али, обећавамо, ово ће бити једино, и то тренутно, неразумљиво у тексту - не само што ћемо то разјаснити, него нема разлога за бригу - нико у Европи се не бави тиме и нема никог позванијег да нам то објасни од Јелене Јанковић Ранковић. А много је важна тема, поготово за нас у Србији.

Дакле, биолошка антропологија...

- У Европи генерално не постоји биолошка антропологија - то је, да тако кажем, мање-више заступљено у Америци. Антропологија, како се овде посматра, јесте дисциплина која има четири poddiscipline, и то су: археологија, биолошка антропологија, културолошка антропологија и лингвистичка антропологија. Конкретно, у мом одсеку инсистира се на томе да сваки студент прође тренинг кроз све четири poddiscipline и да примени један интегративни приступ у свом истраживању. Кроз такав приступ ја објашњавам феномен насилних миграција и како то код миграната утиче не само на њихово здравље и физиологију, него и на њихово свакодневно функционисање, традицију, схватања, културу... Поента је истражити читав пут миграције, али да то, осим академског доприноса, има и практичне импликације - да се унапреде политике које се директно односе на миграције, избеглице и мигранте, њихово укључивање у друштво, интеграцију, помоћ... Универзитети у Америци који имају водеће програме у области миграција и избеглица су Нотр Дам и Јејл  - каже Јелена.

Наша научница имала је прилике да се бави тим истраживањем управо у Београду, радећи са мигрантима у нашем главном граду од 2016/17. године.

- Захваљујући награди америчке Националне фондације за науку, која даје награде студентима докторских наука за њихова дисертацијска истраживања, као и финансијској подршци Фондације за отворено друштво, омогућено ми је да радим истраживање у Београду. Те награде, у ствари, управо омогућавају теренски рад, неопходан за антропологију. Моје истраживање је базирано у Србији, а покушавам да га спроводим и у Кенији. У Београду сам имала пуну подршку Комесаријата за миграције и избеглице, нарочито Ивана Гергинова, помоћника комесара и комесара Владимира Цуцића. Ивану је организован и пут 2019. године, па је овде на Нотр Даму одржао и предавање у вези са целом темом. Штавише, сарадња је била тако добра, да је у плану и њен наставак, само ћемо видети сад како ће се све одвијати због пандемије корона вируса. А осим Комесаријату, велику захвалност дугујем и самим учесницима, без њиховог разумевања, добре воље и сарадње не би ни било овог истраживања - истакла је Јелена.

Рад са мигрантима је "необичан", у смислу да биокултурни антрополог мора да оправда и префикс "био" у титули, а он се односи на медицински део истраживања.

- Људима се као узорци узимају нокти, али раде се и други тестови - ја практично узимам три биомаркера који су ми индиректни показатељи ендокринолошког, кардио-васкуларног и имуног система. То је тај биолошки део истраживања, и то је оно што је било чудно колегама у Европи. Када сам на конференцијама током 2019. године презентовала своје истраживање у Великој Британији, Шпанији и Немачкој, то им је привукло пажњу... прилично су били заинтригирани у позитивном смислу, покушавајући да схвате како то уопште припада антропологији. А ја сам, с друге стране, пресрећна, јер сам у прилици да разговарам са колегама о биолошкој страни мог истраживања... јер волим тај интегративни приступ у мом раду који није заступљен  у Европи - са задовољством закључује Јелена Јанковић Ранковић.

И то је оно где смо затекли Јелену у овом тренутку. А шта је све водило до њега? Е, то је тек прича, прича о пожртвовању, о учењу, о пријатељству, о љубави, то је и одговор на питање - како антрополог, када до пре пар година о антропологији није ни размишљала? Обећали смо одговор, и нећемо вам остати дужни...

Како је све почело?

Има једна сјајна реченица у "Алхемичару" фантастичног (ако га не волите, онда обичног) Паула Коеља: "Ако нешто довољно јако желиш, цео универзум ће да се уроти да ти се жеља испуни". Можда - али можда - Јелена у неком тренутку није довољно јако знала шта довољно јако жели, али универзум јој је без обзира на све послао једног Марка Караџића, једну Сању Николин, једног Рахула Оку, а пре њих и целу породицу и Ненада Ранковића - сви ти дивни људи су се "уротили" да свет стави Јелену на научничку ниску бисера, групу људи који су задужили свет или га још задужују, а рођени су у нашој Србији.

Не верујете у ту "уроту"? Е па добро, да кренемо редом...

- Рођена сам у Београду, ту завршила основну и средњу школу, затим Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију 2006. године, за специјалног педагога. Специјалистичке струковне студије - Мастер из "Стратегија и метода ненасилне друштвене промене" сам завршила на Факултету политичких наука, где сам добила пуну стипендију Центра за примену ненасилних акција и стратегија - и била у првој генерацији студената тог програма... 2011. сам завршила те студије. 

Јелена је у међувремену и радила, али годину дана касније прича почиње да поприма другачији ток...

- Све је почело са мојим другом Марком Караџићем, који је те 2012 године већ студирао на Универзитету Нотр Дам у Индијани (САД). Причали смо о његовом искуству на мастер програм Међународних студија мира, као и могућности да се и ја охрабрим и аплицирам за тај програм. Марко је био уверен да су образовање и радно искуство које имам идеални и комплементарни ономе чему су тежили људи који су радили на том програму на Нотр Даму. Охрабривање је дошло и од стране моје добре пријатељице Сање Николин, која је студирала и живела у иностранству и чије мишљење јако уважавам. Иако сам дуго размишљала о усавршавању у иностранству, никада нисам направила тај први корак који би ме водио ка том циљу. Сећам се као да је било јуче тог новембарског телефонског разговора са Сањом која ме је одмах питала: "Јелена, да ли си послала потребна документа универзитету?" На мој негативан одговор, она ми је кратко рекла:"Сад или никад!"И тако сам уз подршку и подстицај мојих пријатеља и породице одлучила да конкуришем на Нотр Даму. Након пар месеци добила сам позитиван одговор и позив да се придружим универзитету уз пуну стипендију за Међународне студије мира - почиње "амерички део" приче Јелена.

Безрезервна подршка из "базе"

Можда читаве ове приче не би ни било, да није било и огромног разумевања и велике подршке коју је Јелена имала од породице и свог супруга, Ненада Ранковића. 

- Ненад и ја смо заједно дуги низ година, а у браку смо нешто мање од 5 година. Он ми се придружио 2016. кад сам уписала докторске студије, до тада сам била сама у Америци. Те 2013. године када сам отишла он ме је апсолутно подржао, као и моја породица - јако дуго смо причали о томе и схватили да је то заиста велика ствар - аплицираш први пут у животу за неки велики универзитет у иностранству и добијеш стипендију и негде смо се сложили да је то заиста прилика коју не треба пропустити. Он је моја велика подршка, уз моју породицу - са мешавином среће и поноса у гласу прича Јелена о својим најмилијима.

О не, није ту универзум рекао последњу реч, тек је почео...

- После добијања стипендије отишла сам 2013. на Нотр Дам на мастер и дипломирала 2015. године. Али, ја сам данас биокултурни антрополог, а до 2015. године моја академска историја нема везе са том дисциплином. Са антропологијом сам се први пут упознала 2015. године на последњем семестру мастер студија, када сам исла на предавања из два антрополошка предмета. И ја сам просто... ја сам се заљубила! Ја не знам другачије... али ја сам се толико пронашла у тој дисциплини... ово је област у којој желим да наставим своје даље усавршавање - прича Јелена кроз смех.

Одмах почело "врбовање"

То њено огромно интересовање није могло да прође незапажено.

- Мени је професор, који је држао та два часа антропологије, негде на половини семестра пришао и рекао ми: "Јелена, ја желим да разговарам са тобом о твојој будућности". Било ми је драго да је неко препознао моју посвећеност, труд и рад, као и жељу да се даље образујем у антропологији. Његова иницијатива односила се на докторске студије на Нотр Даму. У том моменту сам помислила:"Нема шансе... Да ли желим да остајем још пет година у Америци, далеко од куће, породице, пријатеља..." Моја жеља је била да образовање наставим у Европи, где програм траје три године. Одмах сам рекла: "Хвала, пет година је баш много, ја већ имам два мастера..."

Могла је можда прича из Нотр Дама ту да се заврши, кад би се филмске приче тек тако завршавале. Али не, очекује нас још један преокрет, још једно пријатељско "гуркање" у правом смеру.

- Наши разговори око докторских студија трајали су месецима, као и моја недоумица какву одлуку да донесем. У међувремену сам дипломирала у мају 2015. године. Тада сам и почела да радим на Институту за међународни развој на Нотр Даму и смишљам шта ћу даље - да ли се враћам за Европу, да ли се враћам кући, да ли остајем ту где јесам? Са мојим професором сам наставила сарадњу на пројектима у оквиру мог рада на Институту. Све време ме убеђивао да останем на Нотр Даму и баш ту наставим моје студије из антропологије. Често ми је говорио: "Јелена, ти јако пуно можеш да пружиш нашем одсеку...и допринесеш овој дисциплини". Историја се поновила... Доносим одлуку у последњем тренутку, као и приликом уписа на мастер студије децембра 2012. Пресудили су услови које ми је Нотр Дам нудио, као и огромна жеља мог професора да ми помогне да остварим свој пун потенцијал у овој дисциплини. Одлука није била лака, али схватила сам да је овај Универзитет идеалан за све оно сто желим да постигнем. И тако сам постала прва наша студенткиња која је добила стипендију за докторске студије из антропологије на Нотр Даму.

Ко је пратио причу од почетка сад то сигурно зна, али ипак да питамо - да ли можемо да знамо како се звао тај професор?

- Па наравно. Доктор Рахул Ока - кроз осмех каже Јелена.

Прича је, дакле, тек сад потпуна. Без читавог тог малог универзума, питање је где би Јелену одвео животни пут. Али без ње... Без ње не би било "Биокултуролошког приступа евалуацији психосоцијалних стрес медијатора у рањивим заједницама". И да ли видите како бисмо на крају приче то могли другачије да кажемо, као: "Помоћ мигрантима у целом свету да се осећају као људи"? И творац тога је наша Јелена Јанковић Ранковић. Светска, а наша!