РЕТКО ВИЂЕНЕ ФОТОГРАФИЈЕ ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА: Овако је изгледао као млад (ФОТО)
Јуче је дошло до погоршања општег стања Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја, као последица COVID 19
Патријарх Српски Иринеј преминуо је данас у ВМЦ Карабурма.
Јуче је дошло до погоршања општег стања Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја, као последица COVID 19.
Подсетимо, српски патријарх Иринеј примљен је 5. новембра у Војно медицински центар на Карабурми у Београду. Дан раније, констатовано је да је позитиван на корона вирус.
ДОСАД НЕВИЂЕНА ФОТОГРАФИЈА ПОКОЈНОГ ПАТРИЈАРХА: Иринеј седи са својом мајком и осмехује се (ФОТО)
ОВДЕ ЈЕ ПАТРИЈАРХ ПРОВЕО 35 ГОДИНА: Саборна црква у Нишу била је дом његовој светости! (ВИДЕО/ФОТО)
"И ДАН ДАНАС ГА ЗОВЕМ БАТО" Патријархова снаха дан пре смрти Иринеја говорила о СЕЋАЊИМА која је вежу за њега
Његова Светост Патријарх Српски господин Иринеј рођен је 28. августа 1930. године у селу Видова код Чачка од оца Здравка и мајке Милијане (касније монахиње Нине). На крштењу је добио име Мирослав. Године 1937. остао је без оца, који је трагично скончао свој живот, након чега са мајком и породицом као дете често одлази у манастир Преображење у Овчарско-кабларској клисури.
У манастир одлази као гимназијалац у време окупације, а као манастирски послушник завршава у Чачку Гимназију. Године 1948, са благословом владике Валеријана Стефановића администратора Епархије жичке, уписује Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену. По завршетку Богословије 1951. године уписује Богословски факултет у Београду на коме је дипломирао 7. фебруара 1958. године. Након одслужења војног рока 1959. године бива постављен од Светог синода за суплента Богословије у Призрену.
Октобра 1959. године, пре одласка у Призрен, прима монашки постриг у манастиру Раковица и добија монашко име Иринеј. Замонашио га је Патријарх Герман Ђорић, администратор Жичке епархије, чији је клирик био. Већ 24. октобра рукоположен је за ђакона, а 27. октобра за свештеномонаха у Цркви Ружица у Београду. У Богословији је радио до 1968. године.
Као стипендиста Светског савеза цркава од 1962. до 1963. године борави на постдипломским студијама у Атини, где изучава Свето писмо. По повратку из Грчке 1968. године бива постављен за в. д. управника Монашке школе у манастиру Острог. Ова Монашка школа радила је од 1967. до 1977. године, недалеко од доњег Острошког манастира, на локалитету Брина у старом конаку, а пресељена је 1977. године у манастир Крка у Хрватској. Ова школа одиграла је важну улогу у образовању свештеника и свештеномонаха у Црној Гори, јер је Богословија на Цетињу након Другог светског рата престала да ради.
Ненаметљиве природе, владика Иринеј започео је свој пастирски рад без велике помпе, у тишини и преданој посвећености. Његова скромна личност, али и мудар однос према окружењу и вешта хришћанска дипломатија довела је до тога да период његовог столовања Епархијом нишком остане упамћен као период велике градње. Тешка времена, политичке прилике, друштвене околности, сиромаштво и незаинтересованост која је постојала у другој половини HH века нису могли да спрече материјални и духовни препород, изградњу и обнову.
Како никада није волео да истиче себе и свој рад, подаци о његовим активностима и делатностима нису остале у великој мери забележене у црквеној периодици, медијима или штампи. Због тога је веома тешко реконструисати најважније догађаје из времена његове архипастирске управе. Владика Иринеј обилази пространу Нишку епархију, богослужи, рукополаже, поставља свештенике и свештеномонахе.
У време владике Иринеја, при манастирима подижу се нови конаци и економске просторије, а многи манастири се обнављају. У последњем рату, са манастирима и црквама, свештенством и монаштвом ангажовао се на збрињавању избеглица са Косова и Метохије. У време рата, Богословија Светих Кирила и Методија морала је напустити Призрен.
Своје уточиште пронашла је у пастирском загрљају владике Иринеја и љубави Хиландараца, који заједно у комплекс Хиландарског метоха примају избеглу Богословију. У периоду од 2001. до 2005. године, у комплексу Метоха подигнута је велелепна зграда средствима Задужбине Симе Андрејевића Игуманова Призренца.
