ШАБАЧКА ИСТОРИЈА: Од Заслона и Бигир Делена до двадесетог века и НАТО бомбардовања 1999. године
Традиција - Најдубље укорењени део нашег културног наслеђа, кроз векове пажљиво чуван и преношен с колена на колено, да се не би запоставило или заборавио. Она нас повезује са прецима и усто време представља наше наслеђе за оне који долазе после нас. Негована кроз предања, ритуале и обичаје, само наша и ничија више, јединствена и величанствена, без ње нема нити нас, нити нашег националног идентитета.
Још од средине петнаестог века и прве појаве имена Заслон у старим дубровачким списима, знало се да ће ово место у историји носити огроман значај. Топографски савршено позициониран на међи између истока и запад, севера и југа Балканског полуострва, тик уз реку Саву, ово место било је савршено војно упориште.
ШАБАЧКА БИБЛИОТЕКА: Светилиште знања, чувар мудрости и врата ка неизмерном благу људскога духа
ШАБАЧКИ НАРОДНИ МУЗЕЈ: Учитељ историје, промотер уметности и чувар културне баштине
ШАБАЧКА ТВРЂАВА: Симбол града, чувар традиције и споменик културе
Овај потенцијал први препознаше Турци, те на обали реке изградише Бигир Делен, нама познатији као Шабачка тврђава. Ово упориште представљало је крајњу границу Османског царства, и извидницу у непријатељске територије аустријске империје. Преко три века биће вођене битне за превласт над овом стратешком тачком између Турака и Аустријанаца, а 1807. године, у битку за превласт укључиће се и Срби. Карашорђеви устаници ће одузети град, али ће га Турци веома брзо повратити под своје окриље.
Ослобођење Шапца допринело је његовом развоју и коренитим променама у самом граду. У време петнаестогодишње управе Јеврема Обреновића, Шабац је добио многе новине и унапређења - чувене првине. Изграђена је Јевремова кућа, која је окупљала интелектуални елиту то време, и била је центар културног стваралаштва. Основана је окружна и варошка болница, прва у Србији, одлично опремљена апотека, као и основна школа и гимназија. Такође је од темеља подигнута велелепна црква Светих апостола Петра и Павла.
Коначан пад турске власти у Шапцу десиће се 22. априла 1867. године, када ће последњи турски војници предати кључеве града капетану српске пешадијске војске Лазару Цукићу.
У другој половини 19. века, Шабац је доживео брзи развој. Трговина је процветала, а пољопривреда и индустријска производња почеле су да се развијају. Шабац је постао један од најзначајнијих градова у Србији, заједно са Београдом и Крагујевцом. Урбанистички развој је такође пратио овај напредак, па су у том периоду изграђене многе значајне грађевине које и данас представљају историјско наслеђе Шапца.
На подручјима некадашњих мочвара, које су се тада циљано исушивале, ничу нове грађевине за становање и пословање. Све више Шапчана усваја тековине обрасце живота европске цивилизације, а захваљујући свом брзом развоју и живахном и живописном друштвеном животу, град је стекао епитет "Мали Париз". У то време, Шапчани су имали прилику читати своје новине - од 1883. године постојао је један лист, а од 1909. године њих чак 11, а поред новина, још једна европса тековина био је и ноћни живот који се одигравао где другде до у кафанама, међу којима су најреномираније биле “Европа”, “Касина”, “Девет дирека” и салон хотела “Париз”.
Већ на међи векова, Шабац је био један комплетан град са изграђеном инфраструктуром и извајаним карактеристичним европским стилом живота, а већ почетком новог века, улицама града моћи ће се видети и по који велосипед или аутомобил. Становништво је уживало у плодовима свог рада и свакодневица је била готово идилична, Шабац је био место где је човек могао лепо и конформо да обитава, а нико од његових становника није ни слутио да ће њихов мир бити прекинут тако брзо.
Већ у другој декади двадесетог века, управо одавде, од Србије, почеће да се шири црни облак Великог рата и захватиће читаву Европу. Након пораза у Церској бици на самом почетку рата, аустроугарске трупе су се у наредне четири године интензивно светиле граду Шапцу и његовом становништву. Град је био пустошен, пљачкан, уништаван и спаљиван, а његово становништво поробљавано, мучено и убијано. Један важан догађај везан управо за ту тему јесте и стрељање у храму Светих апостола Петра и Павла, где је, у августу 1914. године, управо док се сама Церска битка одигравала, побијено, према неким подацима, и до 500 српских душа. Крај рата и ослобођење града 1918. године дочекао је тек сваки други предратни Шапчанин. Од 14,000 становника, у граду је живо остало око 7,000, а материјална шета никад није у потпуности процењена.
У наредних 20 година, Шабац се полако али сигурно дизао из рушевина, углавном захваљујући својој развијеној трговини, занатству и пољопривреди. Променом државних граница након Првог светског рата, Шабац више није био погранично место, те више није могао да рачуна на царински капитал, који се пре Великог рата сливао у градску касу. Ипак, то га није спречило у даљем развоју, па је 1932. године у Шапцу подигнут Стари мост, а 1937. године изграђена филијала Народне банке. Поред ових инвестиција, град је финансирао и изградњу савског кеја, а како би се силни радници окрепљивали током свог рада, град је имао на располагању преко 130 кафана. Овакав развој града донео му је и прву велику фабрику 1938. године, када се чувена Хемијска индустрија “Зорка” из Суботице преселила у Шабац.
Иако је Велики рат био рат за који се говорило да је “рат који ће окончати све ратове”, након релативно кратког периода мира и стабилизације, таман што се Шабац поново изградио, у Европу, Југославију и сам град Шабац стижу пошасти Другог светског рата. Већ у првој години рата на територији Југославије, из Шапца 5,000 људи бива депортовано и смештено у импровизовани логор у сремачком селу Јарак. Пут ових 5,000 душа ка логору назван је “Крвави марш”, јер се са њега већина није жива вратила кући. Током скоро четири године окупације, Шабац је, као и после Првог светског рата, изгубио око 7,000 становника, а кроз концентрациони логор у граду прошло је око 25,000 људских душа.
Још један велики рат био је окончан и још једном град је ваљало поново изградити. Овог пута, у духу братства и јединства, са великим еланом и ентузијазмом пришло се реновирању оштећеног и подизању срушеног. Уз већ постојећу хемијску индустрију “Зорку”, у Шапцу се брзо изграђују и нове фабрике, као и струјна и мрежа путева. Нажалост, ова брза градња однеће са собом и нешто старог шарма предратног града, па ће се на месту урушених старих кућа градити модерне стамбене зграде од бетона, а поред тога, град добија и мост преко Саве, спортску халу “Зорка”, хотел “Слобода”, градски стадион, културни центар, аутобуску станицу и све остале потребштине једног града у другој половини двадесетог века.
Крај те друге половине века патње и страдања биће обележен управо тим описом, птањом и страдањем. Дана 22. маја 1999. године, током НАТО бомбардовања Југославије, на Шабац ће бити бачено 10 бомби, приликом чега ће бити погођен део касарне у ширем центру града. У том нападу страдала је једна особа. На овај начин је прекинут најдужи мировни период у петовековној богатој историји града.
Пројекат је финансиран из буџета Града Шабац. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
