СЕЛО ЛЕГЕНДАРНЕ СРПСКЕ ВАЈАРКЕ: Завичајна кућа поносно чува дела Љубинке Савић Граси (ВИДЕО/ФОТО)
Место у близини општине Бољевац које се посебно издваја јесте село Илино које је најмање у општини Бољевац са свега 80 становника.
Општина Бољевац простире се у источној Србији, на простору северног дела планинског масива, у долини Црног Тимока. Њена територија географски припада источној Србији, историјски Тимочкој Крајини, а административно Зајечарском округу коју карактерише велико пространство.
Долина Црног Тимока, правцем југозапад-североисток, пресеца општину на два дела, од којих је северни виши и пространији, док је јужни нижи и насељенији. Поред ових знаменитости, којима је сама природу ову општину обогатила, Бољевац се поноси и дичи и својим селима где свако носи неку посебност и драж, природу и домаћине чији дух и гостопримство се речима не може описати, већ се мора доживети и проживети.
СПОМЕНИК КУЛТУРЕ И СВЕДОК ПРОШЛИХ ВРЕМЕНА: Светиња од великог значаја скривена у шумарку
ДРАГУЉ ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ: Боговинска пећина дом храброг хајдука и скровиште многих тајни и легенди
БОЉЕВАЦ ПОДНО РТЊА: Ова еколошка општина прави одмор за душу!
Место у близини општине Бољевац које се посебно издваја јесте село Илино које је најмање у општини Бољевац са свега 80 становника. Али мештани, уз помоћ локалне самоуправе годинама раде на унапређењу туристичке понуде коју овај крај, богат природним лепотама, свакако има.
Оно по чему се свакако издваја јесте чињеница да се сваке године на овом месту одржава дечји фестивал, а посебну атракцију за туристе представља завичајна кућа Љубинке Савић Граси. У њој туристи могу, уз традиционалне предмете који су се користили у кућама с краја 19. и почетком 20. века у Илину, да виде и део радова Љубинке Савић Граси.
Посебну атракцију представља Илино врело, уређени извор планинске воде захваљујући коме је ово село и настало. Док је комплетна околина у селу Илино уређена у традиционалном, етно стилу. Ту су ресторани, комплекси етно кућа, традиционална јела, тако да цело село даје потпуно другачију и примамљиву понуду туристима из већих градова, којих је из године у годину све више, и који привлаче туристе из свих крајева Србије, али и шире.
Међутим, оно због чега се у ово село са намером долази јесте место које својом окућницом, природом и историјом коју са собом носи, јесте завичајна кућа вајарке Љубинке Савић Граси.
Историјат завичајне куће Љубинке Савић Граси
Кућа је саграђена крајем 19. века, припадала је породици Савић до 1926. године када је продата Општини илинској. Поред седишта општине, у њој је након II Светског рата, једно време била сеоска продавница и кафана.
Реконструисана је у потпуности и претворена у Завичајну кућу вајарке Љубинке Савић Граси, септембра 2009. године. Кућа је опремљена у традиционалном стилу предметима домаће радиности житеља Илина.
У соби Љубинке Савић Граси урађена је поставка о животу и стваралаштву ове уметнице, која је живела и стварала у Београду, али је до краја живота остала привржена свом завичају.
Ко је била познате српска вајарка Љубинка Савић Граси
Вајарка Љубинка Савић – Граси рођена је 1922. год. у селу Илино код Бољевца. Академију ликовних уметности и постдипломске студије завршила је у Београду у класи проф. Алојза Долинара.
Њен уметнички опус чине
- скулптуре жене и детета, њене трајне инспирације ( жена мајка, хероина, преља...)
- портрети највећих умова и историјских личности у облику медаљона, плакета и као пуна пластика
- неколико споменика и спомен обележја.
- најчешће је радила у гипсу, теракоти и бронзи.
Излагала је на бројним изложбама у земљи и иностранству.
Дела Љубинке Савић Граси чувају се у нашим највећим музејима, културним и просветним установама и приватним збиркама, а од септембра 2009. године нека од њих су изложена и у њеном родном Илину. Умрла је у Београду 1. децембра 1999. године.
Више о самој завичајној кући, раду вајарке, њеном односу са суграђанима, улагањима у село и општину Бољевац и самом животу говорио је Драгиша Дамњановић потпредседник Месне заједнице Илино који објашњава да је Љубинка Савић Граси вајала многе ствари, многе скулптуре све до 1983. године, све до момента до када се није суочила са опаком болешћу, док због ње није завршила у колицима као инвалид.
- Љубинка је од тог момента, од тренутка када је оболела, она је прешла да ваја и ради на медаљама. Преко стотину медаља је тада урадила. Давне 1992. године имала је изложбу у Цвијети Зузорић, а пар година касније, 1999. године одмах након бомбардовања је и преминула - рекао је потпредседник месне заједнице Илина и додаје да је инспирацију налазила у лику жене:
- Она је била чисто вајар, њена преокупација је била жена. Има она и других ствари и скулптура.
Да није била популарна само у Бољевцу и свом родном месту говори и податак да њена дела можемо видети и по Београду. Драгиша Дамњановић, потпредседник месне заједнице објашњава да је њена рука била вешта, а она сама по себи врхунска уметница и додаје да се на Новом Београду може видети популарна чесма на којој су извајане птице које пију воду која је дело вештих руку наше познате вајарке Љубинке Савић Граси.
Пројекат је финансиран из буџета општине Бољевац. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
