ШЕСТ БИТНИХ ЧИЊЕНИЦА КОЈЕ СМО САЗНАЛИ НАКОН ТРАГЕДИЈЕ У "РИБНИКАРУ" Ево на шта је битно обратити пажњу код деце
Месец дана је прошло од масакра у Основној школи "Владислав Рибникар" на Врачару, у Београду, а нација као да још није изашла из шока изазваног најпотреснијом трагедијом у историји Србије. Томе су допринела и неке тешке истине које смо сазнавали у данима после масовног убиства...
Та тешка сазнања нам сада намећу још тежа питања: да ли смо и шта смо то научили у ових месец дана после масакра? Да ли ће наше друштво и наше школе сутра бити бољи? И што је најважније - како?
"УГАСИО НАМ ЈЕ КУЋЕ, ДЕЦУ НАМ ЈЕ ПОБИО" Потресна исповест мајке једне од Урошевих жртви: Лежали су тамо крвави, рањени и у мраку
УЖАС У СМЕДЕРЕВУ! Младић избоден у ноћном клубу, испливао стравичан снимак - полиција на ногама!
СТИГАО НАЛАЗ ВЕШТАКА-БАЛИСТИЧАРА: Масакр у Рибникару сада изгледа још ЈЕЗИВИЈЕ
1) За мотив зла некад не постоји једноставно објашњење
Масакр у "Рибникару" је злочин који пркоси здравом разуму. Шта може да наведе 13-годишњег дечака из наизглед нормалне породице да узме пиштољ и постане најсуровије дете масовни убица у историји?
Навикли да тражимо и добијамо једноставне одговоре и на најкомпликованија питања, наши умови се тешко мире са чињеницом да ни после месец дана не знамо са апсолутном сигурношћу шта је покренуло дечака убицу на крвави пут.
Као мотив се досад незванично помињала теза да је дечак под притиском амбициозних родитеља у једном тренутку "пукао" и да је, љубоморан на паметније од себе у свом ВИИ/2 одељењу, одлучио да им се освети.
2) Проблем је већи него што смо мислили, јер некад нема много знакова упозорења
Код огромне већине масовних убистава у школама широм света, учиниоци су одавали неке знакове упозорења.
Најчешће се радило о особама које исказују јасне поремећаје у понашању, које се осећају неприлагођено или одбачено, које имају историју насиља или глорификације насиља, бизарне хобије...
Када је у питању дечак убица, одговоре смо тражили у његовим интересовањима, хобијима, ономе што је читао, гледао, у видео игрицама које је играо. Ипак, за сада делује да није било много знакова упозорења.
Дружио се с вршњацима, путовао с њима, ишао на рођендане, био одличан ђак, свиђао се девојчицама, ишао у музичку школу... Све је на површини изгледало "нормално".
Комшије га описују као стидљивог и повученог, мајка као дечака широких интересовања који није импулсиван, али ни енергичан. Као дечака који је радознао и који је кроз загрљај знао да покаже емоције према њој и баби.
Мајка је испричала у полицији да је почетком ове школске године почео да се осамљује у соби, да није закључавао врата, али да је тражио да његова млађа сестра, с којом је делио собу, изађе. Почео је и да се закључава у купатилу, а двапут недељно је знао да се брецне на мајку и посвађа се кад би га затекла да није завршио школске обавезе и да му је соба у нереду.
Ипак, све то може да се сведе и под пубертетску фазу.
Једино што је јавност сазнала о мало необичнијем понашању дечака је из изјаве Нине Кобиљски, мајке убијене девојчице.
Она је открила како је њихово одељење ишло заједно на језички камп у Француску.
- Било им је прелепо, али је истовремено било чудно зашто једно дете свих седам дана спава склупчано на фотељи, уместо у кревету, иако му је на располагању цела двокреветна соба?! - написала је мајка убијене девојчице.
Необично јесте и што је дечака од 13 година отац водио у стрељану и учило да пуца.
- Мајка тврди да није била сагласна да дечак иде у стрељану, али да није сумњала у размишљање свог супруга, као оца, и његову добру намеру. Додала је да је њен супруг хтео сину да укаже на опасност од оружја, а истовремено да му покаже како оно функционише и то из разлога како дечаку оружје "не би било егзотично и изазовно". Она је испричала да је дечак двапут ишао са оцем у стрељану и пуцао, као и да је чула да су у стрељани била и друга деца - рекао је извор.
3) У школама има фрустрираних тинејџера
После масакра у "Рибникару" јавност је сведочила забрињавајућем тренду: на десетине инцидената у којима су ђаци по узору на дечака убицу почели да праве неумесне морбидне шале, али и да праве спискове за ликвидацију другара из разреда или да се упуштају у директне физичке нападе.
Дечак (13) из села Радојево код Зрењанина је секиром напао комшиницу и њеног сина; девојчица од 14 година је претила ученицима и на друштвеним мрежама величала убицу из "Рибникара"; ученик у Обреновцу је витлао пластичним пиштољем након одржаног минута ћутања... То су само неки од примера у данима неспоредно после масакра.
Како је недавно испричао психолог Владимир Боровница, не постоје тренутно валидна истраживања која говоре о агресији међу децом, али утисак је да је она све више присутна.
- Оно што знамо са сигурношћу је да се све чешће о томе говори и то је све чешће тема у медијима. Мислим да је то добро и да је то значајно, јер скреће пажњу на проблем. Поред тога, насиље се и одржава баш тиме што се о насиљу ћути - испричао је Боровница.
Док се неки од ових инцидената могу подвести под бесловесно подражавање поступака дечака убице, не треба занемарити могућност да у школама постоји значајан број фрустрираних, неприлагођених тинејџера који се осећају одбачено и изоловано, а живе у емоционалном торнаду друштвених мрежа којег њихови умови не могу да сваре.
Психолог Маја Стојановић испричала је раније да тинејџери "свашта претражују, играју агресивне игрице, користе друштвене мреже, све је слободно".
- Ако ви као родитељ узмете телефон или таблет и видите да се он интересује за неку тинејџ-звезду, претражује еротске садржаје, то је у реду, јер раније, када није било интернета, млади су то исто радили али листајући часописе својих родитеља. Али ако видите да њега занимају агресивни садржаји, како да пуца, како да некога пребије, или још горе, онда морате реаговати. Довољно да је да само једном баците поглед на његове претраге и све ће вам бити јасно - казала је Маја Стојановић.
4) Још не знамо какво школство желимо после свега
Чини се да се јавност и даље најмање бави овим питањем. Масакр у "Рибникару" је добио и своју политичку последицу у виду протестних шетњи "за Србију без насиља", али нам у ватреној дискусији која је у току ни власт, ни опозиција нису баш детаљно описали - мимо парола - какво нам то школство нуде сутра.
Шта ћемо са модерним технологијама у школама? Телевизија, интернет, мобилни телефони, вештачка интелигенција? Забранити или интегрисати?
Шта ћемо са ауторитетом наставника?
Шта ћемо са хиперамбициозним родитељима, са системом који је заснован на бубању и оцењивању?
Да ли наша деца, која ће сутра живети у вртлогу друштвених мрежа и емоционалних изазова које оне стварају, треба више да уче о толеранцији, емпатији и стрпљењу, или о бананама и кањонима?
Да ли ће све сводити на јурњаву за просеком 4,51, или има и важнијих ствари?
Да ли нам у 21. веку треба неки драстично другачији приступ?
Не чусмо да нам неко засад нуди конкретне одговоре на оваква питања.
5) Масовна убиства нису утицај ни западних, ни источних вредности
Иако је чак и одлазећи министар просвете Бранко Ружић после масакра у негативном светлу помињао "западне вредности", подаци о највећим масовним убиствима у школама у историји говоре да се ради о проблему с којим се сусреће цео свет - и Исток и Запад.
Према доступним, незваничним подацима, од 44 највећа масовна убиства у школама, вртићима и на универзитетима широм света само 19 се догодило у земљама Запада, од чега 12 у Сједињеним Државама.
У државама Далеког Истока - у Јапану, Кини, Тајланду... - догодило се чак 10 масовних убистава овог типа, док се у некадашњем СССР и бившим социјалистичким земљама догодило чак 11. Четири масовна убиства догодила су се у другим земљама које не припадају поменутим регијама.
Такозвани "school схоотинг" јесте амерички термин. Ипак, наше убеђење да се школска убиства догађају "само у Америци" последица је наше изложености западним медијима и чињеници да западни медији много опширније, слободније и отвореније анализирају ове злочине, него медији у државама попут Кине и Русије.
6) Наш закон је (засад) скоро немоћан пред убицама млађим од 14 година
После масакра смо сазнали да дечак убица не може кривично да одговара - без обзира на свирепост и број жртава - јер нема навршених 14 година. Он је према српском закону дете, а не малолетно лице, и не може да иде чак ни у поправни дом.
Ово је изазвало неверицу и бес. Ко ће сносити одговорност за 10 убијених душа?
Могућност померања старосне границе за кривичну одговорност је одмах поменуо и Александар Вучић, председник Србије.
Он је предложио да се смањи старосна граница за кривично-правну одговорност малолетних лица са 14 на 12 година, у складу са међународним и европским стандардима.
У законодавствима западних демократија постоје механизми на основу којих децу убице млађу од 14 година кривично гоне и осуђују на високе казне затвора. У Америци се деци под одређеним условима може судити као одраслима, што значи да су подложна и затворским казнама.
У Великој Британији постоји законски принцип ("доли incapax") да деца до 12 година старости у принципу не могу бити у потпуности свесна последица својих дела, а самим тим ни кривично одговорна.
Ипак, тужилаштво се може упутити у побијање овог принципа, односно доказивање да је дете било свесно последица, а самим тим и кривично одговорно.
Један од таквих примера био је када су 1993. године двојица дечака, старих 10 и 11 година, отели и свирепо убили двогодишњег дечака. Тужилац је успешно побио принцип "доли incapax", после чега је дечацима суђено и осуђени су на смештај у установама затвореног типа.
Пуштени су на слободу после 8 година, када је одбор за помиловања утврдио да више нису опасност по јавну безбедност.