"Срби иду као олуја, нико не може да их прати": Србија Данас на Кајмакчалану након 100 година од ЕПСКЕ БИТКЕ (ФОТО)
На "Капији слободе" време као да је стало
За викенд се навршило сто година од пробоја Солунског фронта, једног од најзначајнијих и најсветлијих догађаја у Првом светском рату. Мали је број оних који нису чули за Солунски фронт, али је нажалост још мањи број оних који су имали прилике да посете српска војна гробља широм Грчке и Македоније као и поприште најжешћих борби на Солунском фронту - Кајмакчалан.
Прочитајте и:
- ПОКЛОНИЛИ СЕ СЕНИМА 1.300 СРПСКИХ РАТНИКА: Планинари из Велике Плане посетили војничко гробље у Битољу
- Био је официр Сергеју Лаврову, завршио је три факултета, али се вратио у Србију да прави ВРХУНСКИ КУЛЕН
- Органска храна са српских њива: У овом селу не користе ни плуг, ни ашов, а ниче им кромпир као диња (ВИДЕО)
Наш пут до Кајмакчалана креће долином реке Вардар у Македонији, преко Валандовске котлине где се на улазу у котлину заустављамо у месту Удово у Македонији. Након уласка у Удово са леве стране на узвишици пружа се Спомен капела и костурница у којој се налазе земни остаци жртава Валандовског покоља као и преко 2000 остатака српских војника настрадалих у ослободилачким ратовима.
За оне који су заборавили овај део српске историје, подсетимо да се Велики Валандовски покољ догодио на Велики петак 20. марта 1915. године када су удружени бугарски и турски комити, извршили покољ младих српских војника у Валандову и Удову. У част палих српских војника, краљ Александар И Карађорђевић наредио је да се подигне Спомен-костурница, која је подигнута у периоду од 1931. до 1936. године. У крипти Спомен-костурнице сахрањене су кости 281 српског војника.
Од тада до данас, на Велики петак сваке године одржава се помен жртвама чији су земни остаци похрањени овде.
Велика победа српске војске о којој и данас прича цео свет: Век од пробоја Солунског фронта
Валандовску котлину остављамо иза нас и настављамо пут Грчке. Након граничног прелаза Евзони на уласку у грчки градић Поликастро, са десне стране аутопута, поглед нам се зауставља на маленој капели. Сваке године велики број српских туриста прође поред овог здања не знајући шта оно представља.
Уколико вас радозналост победи прво ћете морати да прођете капију и степенице које воде до централног дела - Меморијалног комплекса који је посвећен јунацима Првог светског рата.
Меморијални комплекс чине споменик савезничкој војсци и бисте премијера савезничких земаља међу којима је биста Николе Пашића. Земљу на којој је изграђен Меморијални комплекс 1975. године даровао је Грк, Христос Карафодорос. Ако вас пут нанесе овде, слободно посетите Меморијални комплекс јер је капија увек отворена.
Наставили смо пут Солуна жељно ишчекујући да посетимо српско војничко гробље "Зејтинлик".
Од главног улаза у "Зејтинлик", простире се широка стаза до костурнице којој нажалост нисмо могли да приђемо јер радови на костурници још увек трају. Уместо чика Ђорђа Михаиловића, чувара српског војничког гробља "Зејтинлик", дочекао нас је његов наследник Предраг Недељковић који је већ пету годину за редом заменик деда Ђорђа.
"Зејтинлик" је арапско-турска реч што у преводу значи уље (зејтин). На том простору, у доба Отоманске империје, била је пијаца за продају уља (зејтина), па се претпоставља да назив потиче одатле. Иако је престала продаја зејтина, назив се одржао међу локалним становништвом до Првог светског рата.
Према речима Предрага Недељковића, ако овде долазите први пут и питате Грка где је свето српско место, Грци неће знати да вам одговоре јер имају аверзију према турцизму.
- На српском војном гробљу сахрањено је 8.000 Срба, док је у самој костурници сахрањено 6.000. Прошле године "Зејтинлик" је посетило преко пола милиона посетилаца, највише Срба. Ми смо на другом месту у Солуну по посећености, одмах после цркве Светог Димитрија - каже Предраг Недељковић.
Поред Срба на "Зејтинлику" су смештени и гробови француских, италијанских, енглеских и руских војника погинулих у борбама и пробоју Солунског фронта. Комплекс гробља подигнут је на простору на ком се од 2016. године налазила Главна војна пољска болница српске војске, у склопу које је настало и гробље за преминуле. Временом, гробље је прерасло у данашњи комплекс.
Након посете "Зејтинлику" наставили смо пут Солуна где нас је чекао кратак предах и припрема за "освајање" највишег врха планине Ворас (на македонском Ниже) - чувеног Кајмакчалана, смештеног на граници Грчке и Македоније.
Рано ујутру кренули смо пут места где се одиграла једна од најкрвавијих и највеличанственијих битака у Првом светском рату - битка на Кајмакчалану. Аутобуси су нас оставили на паркингу истоименог грчког Ски центра.
Због прилично неприступачног пута, долазак на највиши врх Кајмакчалан могућ је само великим џиповима или пешке. Најсмелији изабрали су другу опцију.
Кајмакчалан је врх планине Ворас (Ниже) са 2.521м надморке висине. Налази се на граници Македоније и Грчке. Овде је вођена једна од најзначајнијих битака у Првом светском рату 1916. године.
Од подножја грчког ски центра па до самог врха Кајмакчалан има 5 километара. Терен је прилично огољен и лош, неприступачан, тако је субјективан осећај да је удаљеност много већа. Како смо све више кретали ка врху, ветар је постајао све јачи, а иза нас у даљини видело се Преспанско језеро.
Након два сата умереног хода, у даљини се полако назирала капела Светог Илије, коју је подигао краљ Александар И Карађорђевић у част палим српским борцима. На улазу у капелу, у шта ћемо се и лично уверити, стоји краљев натпис: “Мојим див-јунацима неустрашивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и осташе овде као вечни стражари на прагу отаџбине.”
Како смо се приближавали Кајмакчалану, са врха су се, поред капеле и спомен костурнице, могле видети и српске заставе.
Велики број људи носио је и фотографије својих прадедова који су животе оставили на Солунском фронту, а за које многи ни данас не знају где је њихово вечно почивалиште.
Међу њима је осамнаестогодишњи Владимир Алимпијевић из Београда који је стигао на Кајмакчалан јер је желео да ода пошту својим прадедовима који су учествовали у пробоју Солунског фронта.
- Имао сам три прадеде, двојицу са очеве, а једног са мајчине стране. Прадеда Александар са мајчине стране преживео је пробој Солунског фронта и он се вратио кући у село код Ниша. Нажалост, прадеде са очеве стране нису преживеле. Прадеда Александар је мами често причао о Великом рату, углавном уз ракију, али је мајци увек било тешко да прича о томе. Сећам се да су ми причали да је прадеда на албанској споменици коју је добио, записивао резултате таблића које је играо са друговима, а орден је држао у кутији од шибица - прича Владимир коме је ово први марш на Кајмкчалан.
На питање какви су утисци са Кајмакчалана и да ли је било тешко попети се на 2.521м надморке висине Владмир каже да су утисци моћни и да је ово велики догађај за њега додајући да би сваки Србин требало да посети Кајмакчалан.
Слично мисли и Богољуб Николић (76) који је чак из далеке Аустралије стигао у Грчку како би се попео на место где је вођена величанствена битка.
- Мој отац је био Солунац. Преживео је Први светски рат, а умро је 1962. године. На Кајмакчалану сам први пут и даће Бог да дођем поново. Отац ми је причао док сам био дечак шта се све догађало тих крвавих година. Ако је стварно прошао овуда, свака му част - прича Богољуб истичући да је већ био на Чегру и Хиландару, али да је тужан јер је очекивао више Срба овде на Кајмакчалану.
Освајањем врха планине Ворас пробијен је Солунски фронт. Битка за Кајмакчалан почела је 12. септембра, а српска застава завијорила се на врху 30. септембра 1916. Због веома стрмог и стеновитог терена, у шта смо се и лично уверили, деловало је практично немогуће попети се на врх са кога је непријатељ подножје константно засипао ударима из топова и артиљерије. Међутим, за српску војску Кјамакчалан није изгледао неосвојив. Након што су се неустрашиво суочили са јаком бугарском војском, Срби су ослободили "Капију слободе".
На врху Кајмакчалан животе је оставило неколико хиљада српских, али и непријатељских војника. До данас није познат тачан број настрадалих. Врх Кајмакчалан од тада је једна од највећих српских гробница али и место ходочашћа и клањања свим палим српским борцима за слободу.
На Кајмакчалану су остаци знаних али и незнаних српских јунака. О томе како су српски војници силовито ушли у битку за Кајмакчалан најбоље сведоче речи француског генерала Франш Депереа: "Срби иду као олуја, нико не може да их прати".
За место најкрвавијих борби у Великом рату - Кајмакчалан чули смо и учили из историјских уџбеника. Данас када се навршава сто година од пробоја Солунског фронта и завршетка Великог рата, ред би био да се поклонимо сенима наших предака тако што ћемо кренути путем "Капије слободе", како се о Кајмакчалану не би причало само на часовима историје.
