"Стан је мој, а ја сам у њему заробљена" У ТЕСНИМ ЦИПЕЛАМА ЖРТВЕ: Марија Лукић о партнерском насиљу (ВИДЕО)

Марија Лукић, жена која се одважила да Милутина Јеличића Јутку, бившег председника општине Брус код ког је била запослена пријави за полно узнемиравање постала је симбол борбе жена против сваког узнемиравања.

Она је показала да се борба исплати. Да жена не сме да има толеранцију на насиље и да је правда достижна. 

Марија је у склопу једне акције у борби против партнерског насиља одлучила да се стави у улогу друге жртве. Јер, жртва је једном била, и то свог послодавца, и о томе је одлучила да проговори јавно, поставши тако хероина.

Сада се ставила у улогу жене која трпи партнерско насиље. Снимила је видео клип у којем је говорила о психичком насиљу које подједнако производи бол као и свако друго. Ставила се у улогу жене која је трпела, али је на то одлучила да стави тачку. 

- Радим на факултету. Мислим да имам добру комуникацију са студентима. Имам 40 година. Удата сам. Имамо девојчицу. Последње две године све се променило између супруга и мене. Почело је неповерењем, наставило се уценама, забранио ми је да виђам мајку. Стан у ком живимо је мој, али ја сам у њему заробљена. Поред супруга се осећам као у затвору. У почетку сам плакала, то ми је био вентил. А онда су и сузе престале... Оклевала сам да позовем СОС број јер сам била убеђена да мој проблем није драстичан. Али сам ипак одлучила да направим први корак и помогнем себи. Направи први корак - корак ка сигурности. Позови СОС телефон 0800 35 00 36. Не трпи насиље - порука је Марије Лукић.

Марија је открила због чега је одлучила да глуми нову жртву. Свесна је да није једина која је трпела злостављање једног мушкарца, и тога да многе жене трпе партнерско насиље, и да управо њима жели да буде ветар у леђа. 

- У #SOSprotivNasilja Удружење „Феномена“ сам због солидарности са другим женама, да у јеку пандемије ова теме и жртве насиља не остану заборављене. Кампања против насиља током Ковид пандемије је важна јер је медијска пажња окупирана короном, а и насиље над женама је Светска здравствена организација прогласила пандемијом због распрострањености широм света и великог броја случајева, па заслужује сталну и озбиљну пажњу – рекла је Марија Лукић.

Иако психичко насиље не оставља модрице, оставља ожиљке, и то на души. Оно оставља последице на ментално здравље жене и њено благостање. Депресија, анксиозност, мисли о самоубиству или покушај самоубиства су нека од стања кроз која пролазе жене које су искусиле или трпе емоционално злостављање.

Психолошким насиљем насилници урушавају независност и самопоуздање жени са циљем да одрже моћ и контролу у вези.

У основи психолошког насиља је вербално злостављање. Насилник константно критикује или врши негативно “етикетирање” особе. Психолошко насиље је више од једне расправе, оно се дешава дужи временски период током којег насилник контолише жену и урушава њено самопоуздање, ментално здравље и производи осећај страха и несигурности.

Склоност насилника да се претвара као да се ништа није догодило или чак да окривљује жртву је веома често за емоционално и психичко насиље. 

Врло је важно, када жена посумња да је можда жртва психичког насиља, да одреагује, да потражи спас у вољеним људима, и да из зачараног круга изађе. Јер и на ово, као и на све друге видове насиља, толеранција не сме постојати.