Решена највећа мистерија серије "Сабља": Ко је заправо Жарко Илић? Човек који делује из сенке

Човек који делује из сенке, из другог плана, никада не седи на челу, чак не седи ни за столом, већ све посматра из угла собе, па ипак моћнији је од свих оних који за столом седе. У серији "Сабља" зове се Жарко Илић, мада ни његово име није битно. Ко је заправо Жарко Илић и кога представља и како би изгледала његова биографија?

У питању је измишљени лик, плод уметничке маште, али заснован на бројним личностима о којима се заправо скоро ништа не зна. Жарко Илић је оличење тајне службе и њене моћи, заправо Жарко Илић је служба оличена у једној личности, а може да се зове и другачије, може да се зове било како. И сама тајна полиција у Србији, пре тога Југославији, мењала је често име, у складу са околностима, мењала се и прилагођавала околностима, али је њен утицај и моћ остајала константна, без обзира на име службе и име човека који је на њеном челу. Тајна служба је ту и када се промени власт, чак и систем, јер они располажу највећим богатством, они су чувари тајни, не само својих, већ што је и важније, туђих тајни.

Жарко Илић никада неће бити директор нити начелник, чак неће бити ни заменик, он ће пре бити саветник, човек који ће брусити и усмеравати, па и контролисати руководиоце, који је цео живот провео у служби, потпуно јој је одан и спреман све да уради за њу.

Жарко Илић сматра себе чуваром тековине и наследником бројних тајних агената, који су пре њега били чувари својих и туђих тајни, али и усмеравали судбину земље и њених становника у правцу за који они сматрају да треба, по било коју цену, коригујући правац, ако треба, и злочином.

Дуга нит српске тајне полиције

Историја српске тајне полиције је дуга и скоро да је једна непрекидна нит. Звучи невероватна прича с краја Другог светског рата и настанка нове, комунистичке тајне полиције. Највећи противник нових власти били су можда агенти Специјалне полиције, који су описани у серији "Отписани" на потпуно погрешан начин. У питању нису биле будале и пијанци, већ сурови мучитељи, неки од њих врло интелигентни који су добро познавали комунисте, које су прогањали и пре немачке окупације, а када су дошли нацисти радо су се ставили у њихову службу.

Један од најгорих био је Божидар Бећаревић. Спас је покушао да нађе у бекству, али је ухваћен у Италији у априлу 1945. године, а у јануару 1946. изручен је властима нове Југославије. Државна комисија за ратне злочине га је већ идентификовала, што и није било тешко, јер је списак његових злодела и жртава био дугачак. Ипак, након изручења није уследило брзо суђење и још бржа егзекуција, већ је пред суд изведен тек 1949. године, а погубљен је 1950. године. Те четири године Бећаревић је, према неким информацијама, провео учећи бивше непријатеље, комунисте, свом занату - како бити агент тајне полиције, међу њима можда и неког Жарка Илића.

Од ОЗНА-е до ДБ

Комунисти су основали Одсек за заштиту народа или озлоглашену ОЗНА, која је касније променила име у Одељење. Већ тада је постала актуелна изрека: "Озна све дозна", али је име релативно брзо промењено, јер је ипак имало идеолошки призвук, а у то време већ су постојали контакти са западним службама, а напријатељи су убрзо постали бивши савезници, Совјетски савез и Стаљин. Служба се након Резолуције Инфорбироа брзо преоријентисала и устремила се на све који су били осумњичени за гајење било каквих веза са СССР-ом, или величањем Стаљина.

Већ у марту 1946. године ОЗНА је преименована у УДБУ, што је била исто скраћеница од Управе службе државне безбедности. Касније је име скраћено у СДБ (Служба државне безбедности), а потом је служба стављена под окриље МУП Србије 1992. године када је постала Ресор државне безбедности (РДБ). Све те промене служба је "преживела", управо захваљујући ликовима као што су Жарко Илић, а не начелницима.

У серији "Сабља" се помиње Жарко Илић као човек који је стајао поред команданта Јединице за специјалне операције (ЈСО) Милорада Улемека Легије, након атентата на Вука Драшковића на Ибарској магистрали 3. октобра 1999. године. Камион пун песка за чијим воланом је био Ненад Илић, припадник ЈСО, пресекао је пут колони у којој је био Драшковић, тадашњи лидер тада  опозиционог Српског покрета обнове. Погинула су четворица функционера те странке, али је Драшковић остао жив.

Сви су процесуирани и осуђени, укључујући и тадашњег начелника РДБ Радомира Марковића, али ниједан функционер тајне службе на кога би личио Жарко Илић.

Полигон за обрачун са политичким противницима

Занимљиво је да је Ибарска магистрала, по мишљењу многих, већ био полигон за обрачун тајне полиције са политичким противницима и то симболично, са њиховим првим послертним начелником. Наиме, недалеко од места где су убијена четворица опозиционара, страдао је, на сличан начин и Слободан Пенезић Крцун, први начелник ОЗНА. Предратни комуниста, народни херој, начелник ОЗНА а потом и министар у Влади НР Србије, страдао је 6. новембра 1964. године, када је возач службеног аутомобила слетео са пута и ударио у дрво.Тада је погинуо и још један функционер који је био у колима, Светолик Лазаревић. Одмах су кренуле теорије да је "служба" одговорна за смрт свог бившег начелника и да је неко покварио аутомобил који је Крцуну додељен непосредно пре несреће у којој је погинуо.

Рат са унутрашњим непријатељима

Служба је наставила да ради свој посао и даље, против унутрашњих и спољних непријатеља, а на терет јој се стављао и низ ликвидација у редовима политичке емиграције која је после Другог светског рата нашла уточиште у земљама Западне Европе и САД. Серија атентата и политичких ликвидација косила је редове политичких противника тадашње Југославије, а за ту сврху служба је ангажовала "спољне сараднике" - криминалце који су оперисали у иностранству. Према неким причама, свака република тадашње Југославије имала је своју службу која је била надлежна за ликвидацију екстремиста из својих редова. Помињало се и да је тадашњи савезни министар унутрашњих послова Стане Доланц ангажовао криминалце, међу њима и Жељка Ражнаотивћа Аркана, који се прославио много касније.

Службе нису могле или нису хтеле да спрече распад Југославије, али су је надживеле и наставиле су са радом и све су учествовале у ратним сукобима на различите начине, па је тако учестовала и српска служба, коју је 1992. Слободан Милошевић узео и дефинитивно под своје, барем је тако мислио.

Много година касније ће се показати, да није био потпуно у праву и да је неки "Жарко Илић" у служби, у једном тренутку одлучио другачије.

Занимљиво је да је Србија једна од ретких земаља у Европи која, након слома комунизма, није отворила тајне досијее политичких противника. Увид је био врло отежан и могућ само делимично, јер су сва занимљива места, поготово она где се помињу контакти – цинкароши, убачени агенти и остале пикантерије, била затамљена. Све време је над свима који су учествовали у било каквом виду јавног живота, од политичког до пословног, лебдео дух службе.

Могуће је да је и сама тајна полиција мистификовала своју свеприсутност и моћ, али несумњиво је да су били један од најутицајнијих чинилац.

Ни промена друштвеног система, када је Србија прешла из самоуправног социјализма у врло сумњив вид капитализмна није омео службу која је преживела и тај, можда и најозбиљнији изазов. На челима друштвених предузећа често су стајали људи повезани са службом, нарочито ако су се те фирме бавиле спољно-трговинским пословима. Након распада државе, рата и економске кризе, многа од тих предузећа, заправо њихова имовина, преузета је од стране тих истих директора, али као приватно власништво и ту би један од тих директора могао врло лако да буде Жарко Илић.

Служба је са једне стране, наставила сарадњу са Жељком Ражнатовићем Арканом и формирала Српску добровољачку гарду, али је ту остала прилично невидљива и могуће је да је веза између Аркана и тајне службе био неки старији, искуснији оперативац, попут Жарка Илића, могуће неко ко га је знао из раних дана, можда и званично пензионисан, али и даље "на вези", да би могао да обавља послове несметано и да никоме не одговора.

Али зато је лично тадашњи начелник РДБ Јовица Станишић, познат као Ледени, предао војнике УНПРОФОР-а, које су војници Војске Републике Српске заробили и везали за циљеве које је намеравала да гађа НАТО авијација. На снимку који је својевремено емитован, види се Станишић како прича о томе из којих су ослобођени таоци, а у једном тренутку га човек, чије се лице не види у кадру, подсећа: "Канада".

Управо су начелници у првом плану, а они који подсећају и пазе, ван су кадра, баш попут Жарка Илића у серији "Сабља":

"Мрачно доба" службе

Иако је служба у време МИлошевића пратила, прогањала, па касније и покушавала да ликвидира или успела да убије неке политичке противнике режима Слободана Милошевића, било је и оних који су одржавали контакте и са том, "другом страном". Управо ти неки из службе, па и његови одани припадници ЈСО, су били људи који су хапсили Милошевића, а неки од њих су обезбедили и неке од доказа за злочине.

Али и докази су пробрани.

Јовица Станишић тада већ није био у служби, а терет је требало да поднесе неко други, човек који је, на неки начин, био "уљез у тајној полицији" - Радомир Марковић, који је у РДБ дошао из полиције. Заправо, Марковић је једини високи функционер тајне полиције коме је озбиљно пресуђено за злочине које је тајна полиција починила.

Ствар је врло једноставна, сви начелници су пролазни, само су људи попут Жарка Илића вечити.