Rešena najveća misterija serije "Sablja": Ko je zapravo Žarko Ilić? Čovek koji deluje iz senke

Čovek koji deluje iz senke, iz drugog plana, nikada ne sedi na čelu, čak ne sedi ni za stolom, već sve posmatra iz ugla sobe, pa ipak moćniji je od svih onih koji za stolom sede. U seriji "Sablja" zove se Žarko Ilić, mada ni njegovo ime nije bitno. Ko je zapravo Žarko Ilić i koga predstavlja i kako bi izgledala njegova biografija?

U pitanju je izmišljeni lik, plod umetničke mašte, ali zasnovan na brojnim ličnostima o kojima se zapravo skoro ništa ne zna. Žarko Ilić je oličenje tajne službe i njene moći, zapravo Žarko Ilić je služba oličena u jednoj ličnosti, a može da se zove i drugačije, može da se zove bilo kako. I sama tajna policija u Srbiji, pre toga Jugoslaviji, menjala je često ime, u skladu sa okolnostima, menjala se i prilagođavala okolnostima, ali je njen uticaj i moć ostajala konstantna, bez obzira na ime službe i ime čoveka koji je na njenom čelu. Tajna služba je tu i kada se promeni vlast, čak i sistem, jer oni raspolažu najvećim bogatstvom, oni su čuvari tajni, ne samo svojih, već što je i važnije, tuđih tajni.

Žarko Ilić nikada neće biti direktor niti načelnik, čak neće biti ni zamenik, on će pre biti savetnik, čovek koji će brusiti i usmeravati, pa i kontrolisati rukovodioce, koji je ceo život proveo u službi, potpuno joj je odan i spreman sve da uradi za nju.

Žarko Ilić smatra sebe čuvarom tekovine i naslednikom brojnih tajnih agenata, koji su pre njega bili čuvari svojih i tuđih tajni, ali i usmeravali sudbinu zemlje i njenih stanovnika u pravcu za koji oni smatraju da treba, po bilo koju cenu, korigujući pravac, ako treba, i zločinom.

Duga nit srpske tajne policije

Istorija srpske tajne policije je duga i skoro da je jedna neprekidna nit. Zvuči neverovatna priča s kraja Drugog svetskog rata i nastanka nove, komunističke tajne policije. Najveći protivnik novih vlasti bili su možda agenti Specijalne policije, koji su opisani u seriji "Otpisani" na potpuno pogrešan način. U pitanju nisu bile budale i pijanci, već surovi mučitelji, neki od njih vrlo inteligentni koji su dobro poznavali komuniste, koje su proganjali i pre nemačke okupacije, a kada su došli nacisti rado su se stavili u njihovu službu.

Jedan od najgorih bio je Božidar Bećarević. Spas je pokušao da nađe u bekstvu, ali je uhvaćen u Italiji u aprilu 1945. godine, a u januaru 1946. izručen je vlastima nove Jugoslavije. Državna komisija za ratne zločine ga je već identifikovala, što i nije bilo teško, jer je spisak njegovih zlodela i žrtava bio dugačak. Ipak, nakon izručenja nije usledilo brzo suđenje i još brža egzekucija, već je pred sud izveden tek 1949. godine, a pogubljen je 1950. godine. Te četiri godine Bećarević je, prema nekim informacijama, proveo učeći bivše neprijatelje, komuniste, svom zanatu - kako biti agent tajne policije, među njima možda i nekog Žarka Ilića.

Od OZNA-e do DB

Komunisti su osnovali Odsek za zaštitu naroda ili ozloglašenu OZNA, koja je kasnije promenila ime u Odeljenje. Već tada je postala aktuelna izreka: "Ozna sve dozna", ali je ime relativno brzo promenjeno, jer je ipak imalo ideološki prizvuk, a u to vreme već su postojali kontakti sa zapadnim službama, a naprijatelji su ubrzo postali bivši saveznici, Sovjetski savez i Staljin. Služba se nakon Rezolucije Inforbiroa brzo preorijentisala i ustremila se na sve koji su bili osumnjičeni za gajenje bilo kakvih veza sa SSSR-om, ili veličanjem Staljina.

Već u martu 1946. godine OZNA je preimenovana u UDBU, što je bila isto skraćenica od Uprave službe državne bezbednosti. Kasnije je ime skraćeno u SDB (Služba državne bezbednosti), a potom je služba stavljena pod okrilje MUP Srbije 1992. godine kada je postala Resor državne bezbednosti (RDB). Sve te promene služba je "preživela", upravo zahvaljujući likovima kao što su Žarko Ilić, a ne načelnicima.

U seriji "Sablja" se pominje Žarko Ilić kao čovek koji je stajao pored komandanta Jedinice za specijalne operacije (JSO) Milorada Ulemeka Legije, nakon atentata na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali 3. oktobra 1999. godine. Kamion pun peska za čijim volanom je bio Nenad Ilić, pripadnik JSO, presekao je put koloni u kojoj je bio Drašković, tadašnji lider tada  opozicionog Srpskog pokreta obnove. Poginula su četvorica funkcionera te stranke, ali je Drašković ostao živ.

Svi su procesuirani i osuđeni, uključujući i tadašnjeg načelnika RDB Radomira Markovića, ali nijedan funkcioner tajne službe na koga bi ličio Žarko Ilić.

Poligon za obračun sa političkim protivnicima

Zanimljivo je da je Ibarska magistrala, po mišljenju mnogih, već bio poligon za obračun tajne policije sa političkim protivnicima i to simbolično, sa njihovim prvim poslertnim načelnikom. Naime, nedaleko od mesta gde su ubijena četvorica opozicionara, stradao je, na sličan način i Slobodan Penezić Krcun, prvi načelnik OZNA. Predratni komunista, narodni heroj, načelnik OZNA a potom i ministar u Vladi NR Srbije, stradao je 6. novembra 1964. godine, kada je vozač službenog automobila sleteo sa puta i udario u drvo.Tada je poginuo i još jedan funkcioner koji je bio u kolima, Svetolik Lazarević. Odmah su krenule teorije da je "služba" odgovorna za smrt svog bivšeg načelnika i da je neko pokvario automobil koji je Krcunu dodeljen neposredno pre nesreće u kojoj je poginuo.

Rat sa unutrašnjim neprijateljima

Služba je nastavila da radi svoj posao i dalje, protiv unutrašnjih i spoljnih neprijatelja, a na teret joj se stavljao i niz likvidacija u redovima političke emigracije koja je posle Drugog svetskog rata našla utočište u zemljama Zapadne Evrope i SAD. Serija atentata i političkih likvidacija kosila je redove političkih protivnika tadašnje Jugoslavije, a za tu svrhu služba je angažovala "spoljne saradnike" - kriminalce koji su operisali u inostranstvu. Prema nekim pričama, svaka republika tadašnje Jugoslavije imala je svoju službu koja je bila nadležna za likvidaciju ekstremista iz svojih redova. Pominjalo se i da je tadašnji savezni ministar unutrašnjih poslova Stane Dolanc angažovao kriminalce, među njima i Željka Ražnaotivća Arkana, koji se proslavio mnogo kasnije.

Službe nisu mogle ili nisu htele da spreče raspad Jugoslavije, ali su je nadživele i nastavile su sa radom i sve su učestvovale u ratnim sukobima na različite načine, pa je tako učestovala i srpska služba, koju je 1992. Slobodan Milošević uzeo i definitivno pod svoje, barem je tako mislio.

Mnogo godina kasnije će se pokazati, da nije bio potpuno u pravu i da je neki "Žarko Ilić" u službi, u jednom trenutku odlučio drugačije.

Zanimljivo je da je Srbija jedna od retkih zemalja u Evropi koja, nakon sloma komunizma, nije otvorila tajne dosijee političkih protivnika. Uvid je bio vrlo otežan i moguć samo delimično, jer su sva zanimljiva mesta, pogotovo ona gde se pominju kontakti – cinkaroši, ubačeni agenti i ostale pikanterije, bila zatamljena. Sve vreme je nad svima koji su učestvovali u bilo kakvom vidu javnog života, od političkog do poslovnog, lebdeo duh službe.

Moguće je da je i sama tajna policija mistifikovala svoju sveprisutnost i moć, ali nesumnjivo je da su bili jedan od najuticajnijih činilac.

Ni promena društvenog sistema, kada je Srbija prešla iz samoupravnog socijalizma u vrlo sumnjiv vid kapitalizmna nije omeo službu koja je preživela i taj, možda i najozbiljniji izazov. Na čelima društvenih preduzeća često su stajali ljudi povezani sa službom, naročito ako su se te firme bavile spoljno-trgovinskim poslovima. Nakon raspada države, rata i ekonomske krize, mnoga od tih preduzeća, zapravo njihova imovina, preuzeta je od strane tih istih direktora, ali kao privatno vlasništvo i tu bi jedan od tih direktora mogao vrlo lako da bude Žarko Ilić.

Služba je sa jedne strane, nastavila saradnju sa Željkom Ražnatovićem Arkanom i formirala Srpsku dobrovoljačku gardu, ali je tu ostala prilično nevidljiva i moguće je da je veza između Arkana i tajne službe bio neki stariji, iskusniji operativac, poput Žarka Ilića, moguće neko ko ga je znao iz ranih dana, možda i zvanično penzionisan, ali i dalje "na vezi", da bi mogao da obavlja poslove nesmetano i da nikome ne odgovora.

Ali zato je lično tadašnji načelnik RDB Jovica Stanišić, poznat kao Ledeni, predao vojnike UNPROFOR-a, koje su vojnici Vojske Republike Srpske zarobili i vezali za ciljeve koje je nameravala da gađa NATO avijacija. Na snimku koji je svojevremeno emitovan, vidi se Stanišić kako priča o tome iz kojih su oslobođeni taoci, a u jednom trenutku ga čovek, čije se lice ne vidi u kadru, podseća: "Kanada".

Upravo su načelnici u prvom planu, a oni koji podsećaju i paze, van su kadra, baš poput Žarka Ilića u seriji "Sablja":

"Mračno doba" službe

Iako je služba u vreme MIloševića pratila, proganjala, pa kasnije i pokušavala da likvidira ili uspela da ubije neke političke protivnike režima Slobodana Miloševića, bilo je i onih koji su održavali kontakte i sa tom, "drugom stranom". Upravo ti neki iz službe, pa i njegovi odani pripadnici JSO, su bili ljudi koji su hapsili Miloševića, a neki od njih su obezbedili i neke od dokaza za zločine.

Ali i dokazi su probrani.

Jovica Stanišić tada već nije bio u službi, a teret je trebalo da podnese neko drugi, čovek koji je, na neki način, bio "uljez u tajnoj policiji" - Radomir Marković, koji je u RDB došao iz policije. Zapravo, Marković je jedini visoki funkcioner tajne policije kome je ozbiljno presuđeno za zločine koje je tajna policija počinila.

Stvar je vrlo jednostavna, svi načelnici su prolazni, samo su ljudi poput Žarka Ilića večiti.