Стручњаци апелују на грађане: Не купујте пластичне кесе - Време је за промену навика

Иако је држава, не тако давно, апеловала на грађане да што мање купују нове кесе у маркетима, изгледа да су потрошачи то заборавили. 

И док у Србији заборављамо да понесемо цегер, и тако уштедимо око 15 динара, колико су сада у просеку кесе, у Црној Гори су отишли корак даље. Одскора је на снази забрана  продаје и уоптребе пластичних кеса и пластике за једнократну употребу. За оне који не поштују ту уредбу, прописане казне су астрономске. Суочена са сличним проблемом, Хрватска ће почети са наплатом, такозваних кеса за воће. То се у Хрватској односи на кесе које су дебљине до 15 микрона и носивости до 4 килограма тежине.

Када је о Србији реч, закон прописује да кесе које се продају у маркетима морају бити разградиве. Употреба тањих кеса дозвољена је само на местима где су оне примарна амбалажа. Обе врсте кеса и оне тање и дебље, морају бити направљене од биоразградиве пластике.

Како, онда, убедити, или бар подсетити Србе, да мање купују поластичне вреће? 

Као могуће решење проблема, представник НОПС-а Марко Драгић види у сталној едукацији потрошача.

– Константна едукација је то што може помоћи. Објаснити које су мане, шта пластика све чини, колико те кесе утичу на буџет, да се људима објасни да свако крене од себе и да се стално ради на промоцији здравије и економски исплативије алтернативе, која не само да би се еколошки, већ и економски исплатила – рекао је он.

Подаци кажу да се у Србији годишње за куповину пластичних кеса потроши око 20 милиона евра. Дакле, трошак и у кућном буџету је огроман, чак 40 одсто њих заврши у смећу, а њихов утицај на животну средину је погубан.

Изгледа да чак ни ударац по џепу није спречио Србе да кесе и даље купују у великим количинама. Наши саговорници слажу се да би нешто требало урадити како би се овај проблем смањио.

– Трговински ланци користе оно што им је доступно, па се са тиме у складу  и понашају. Нема ту ништа више и ништа мање. Њима закон дозвољава да кесе продају и они то и чине – казао је за Бизпортал Марко Драгић из Националне организације потрошача.

Драгић такође напомиње да су измене и допуне постојећег закона опција да се ситуација регулише.

– Могло би се увести да се користе искључиво папирне кесе, али то повећава трошкове производње, а самим тим и цену кеса, што свакако не иде у прилог потрошачима – сматра Марко Драгић.

Са друге стране, Драган Крстић, власник једне компаније, каже да Србима једино озбиљно повећање цена кесе може указати на озбиљност проблема.

– Има ту много проблема те кесе завршавају у парковима, у шумама на шеталиштима, није само проблем да се поново искористе за ђубре, већ је проблем, што оне загађују и док су тако одбачене. Најмањи проблем је што кеса кошта 15 или 30 динара, људи то очигледно купују, ако би кеса коштала 70 или сто динара, можда би се људи одговорније понашали – сматра Крстић и предлаже да Србија примени праксу неке од европских земаља.

– Пример је Словенија проглашена је најчистијом земљом Европе, или Швајцарска где су људи у обавези да у домаћинству одвајају пластични отпад, и за то добијају одређене бенефите и не мислим само на кесе, већ и на другу пластику. Када је однесу на еколошке пунктове за рециклажу они добијају одређене погодности, и то је подигло свест потрошача, можда би и то могло да се примени код нас – додао је наш саговорник.

Није добро ни за новчаник, ни за природу

Дакле, крајње је време да купци у Србији поново почну да носе платнене цегере кад крену у бакалук.

Нека ранија истраживања показала су да грађани Србије просечно дневно користе седам кеса, сада би то вероватно било мање, али и даље више од европског просека. У Србији послује око 150 произвођача кеса, који имају око 2.000 радника. Највише се производе и продају трегер кесе од 8 микрона носивости до 2 килограма. Мање кесе у које се пакују на пример пекарски производи су 6 микрона.

Произвођачи у нашој земљи су у обавези да у сав материјал за производњу кеса додају адитиве који поспешују биоразградивост. Такође законска обавеза је и да на свакој кеси ставе рок трајања, за који гранатују.

– Ми смо у обавези да наведемо рок трајања кеса и са адитивима које наше компаније стављају за разградњу кесе потребно је око пет година. И да заиста се кеса разгради направи у нешто као паучуну, али свавако тиме не решавамо проблем, зато и читате да је у киту не знам колико тона микропластике – објаснио је Драган Крстић.

Од када је уведена обавеза стављања адитива у пластичне кесе, произвођачи су обавези и да плаћају еколошке таксе,. Контролу врши рефернтна лабораторија у Новом Саду, која је поред дебљине кесе задужена да врши и хемијску анализу кеса које се користе у супермаркетима, на пијацама, али и другим објектима где је њихова уоптреба неопходна.

Извор: Србија Данас/БизПортал