СВАКОГ ДАНА ГЛЕДА СМРТИ У ОЧИ! Србин који ради најризичнији посао на свету: Колеге су страдале преда мном
"То често раде људи који су навикли на рат, који немају шта да изгубе. Сваки дан је можда последњи", открива саговорник детаље свог посла, који многима леди крв у жилама!
То је један од најризичних послова, у којем се сваког дана гледа смрти у очи.
НЕМА ОДМОРА ДОК КРУШЕВАЦ НЕ ПОСТАНЕ НАЈЧИСТИЈИ ГРАД: Чарапани покренули велику еколошку акцију
МИЛИЧИНА ПРИЧА ЗАПАЊИЛА ИНТЕРНЕТ: Превртала се аутомобилом, а очевидац уместо да помогне урадио ово
СРПСКИ ДОКТОР О УВОЂЕЊУ КОВИД ПРОПУСНИЦА: Открио да ли ће се нешто постићи тиме
М. Лукић (54), пореклом из Републике Српске, био је деминер неколико деценија и после тако дугог стажа одлучио да промени занимање.
Он је објаснио како изгледа чишћење минског поља, како из даљине препознаје мин и шта му је у глави у тренутку када треба да демонтира експлозив.
РАДИ СЕ ЗА ДНЕВНИЦУ, УЗ ВЕЛИКИ СТРЕС
М. Лукић уклањао је мине поготово свим земљама бивше СФРЈ. Радио је за приватне и државне фирме, док се није повукао. Истина је да посао деминера носи са собом много ризика, да је тешко и одговорно занимање и да не могу да га раде они који имају слабе нерве, каже он.
- Самим тим што морате да имате животно осигурање, то већ довољно говори о каквом послу се ради. Док се у иностранству за то плаћа велики новац, овде није такав случај. Неки још раде тај посао за дневницу. Према закону, овај посао може да се ради свега седам година константно. Већина га ради само по позиву, нису стално запослени раде углавном током пролећа и лета - каже он.
КАДА УОЧИМО НЕШТО СУМЊИВО, КРЕЋЕ СЕ У АКЦИЈУ
Како објашњава, чишћење минског поља одвија се у неколико фаза, где је свака подједнако важна и не сме се прескочити.
- Увек је неопходна припрема пре него што се крене на посао и направа уклони. Најпре се утврди сумњиво подручје, ако није назначено. Тражи се голим оком и ако уочимо нешто сумњиво, почињемо мерење и обезбеђивање читавог подручја. Морамо да будемо изузетно пажљиви, јер се никада не зна где тачно почиње минско поље, а где се завршава. Користимо шипке за тражење мина или детекторе метала, како бисмо то открили. Ипак, у великом броју мина заправо има врло мала количина метала - каже М. Лукић.
МИРНА РУКА И ХЛАДНОКРВНОСТ
Затим се истражује која експлозивна направа је у питању, како је конструисана, колико експлозива има и на који начин би је требало уклонити.
- То могу да буду мале мине, без метала, тежине до 50 грама, али и тешке пола килограма. Морамо да прегледамо сваки центиметар и сваки мањак концентрације може да кошта живота. Деминер мора да има мирну руку, хладнокрвност и способност концентрације. Покушавамо да једну по једну, уклонимо са локације. Иначе, ако би само једна одмах експлодирала, може да активира и остале. Због тога се мина увек односи са поља на другу локацију, где се на крају изазивају контролисане експлозије - објашњава саговорник.
"КОЛЕГЕ СТРАДАЛЕ ПРЕД МОЈИМ ОЧИМА"
Мине су невидљива опасност и у много држава света још увек постоје минирана подручја. Најтеже је радити на местима где их има много али њихове локације не могу да се предвиде.
- Мине временом, након 20 или 50 година, постају још опасније, а често и нестабилне. То значи да је најмањи додир довољан да се активира и настане детонација. Када су постављане насумично, од стране различитих страна, то је најгоре. Зато се дешавало да будем више пута ангажован на истој локацији, када се испостави да делови поља нису сасвим очишћени. За време рата био сам сведок када су због тога неке од колега страдале пред мојим очима. Због тога велики број минера брзо излази из посла, чим их прође почетнички занос. То често раде људи који су навикли на рат, који немају шта да изгубе - објашњава Лукић.
"ОБИЧНОМ ЧОВЕКУ ЈЕ СТРАХ, НАМА КАНЦЕЛАРИЈА"
Због свега што сам прошао, у каснијим пословима које сам радио приватно по целом свету, највише сам се трудио да сачувам позитивност, каже он.
- Видео сам поља где је готово сваки сантиметар покривен минама. Обичном човеку сама помисао на минско поље изазива страх, а нама је то наша канцеларија. Не смете много и превише да размишљате шта би све могло да се деси, јер иначе то не бисте могли да радите. Замислите да свако јутро лежете и устајете са мишљу да вам је то можда последњи дан, да ћете сутра можда остати без руке, ноге... Све време сам свестан колика ми је одговорност, помаже то што знам да радим исправну ствар. Када кажем некоме да се бавим чишћењем минских поља, сматра ме чудаком. Тамо одакле сви беже, ја тамо идем. Ипак, дошло је време да се повучем - закључује Лукић.
