Прича у Андрији Лаконићу и његовом убиству у култном клубу НАНА: Због девојке, метак у потиљак!
У овај клуб се улазило само уз чланску карту!
Да је већина домаћих криминалаца почела да се враћа из Франкфурта, Брисела, Стокхолма и Дизелдорфа, знали су само упућени из Државне безбедности, а јавности је то постало јасно после окршаја у ноћном клубу ''Нана'' на Сењаку. То је била прва од 400 неразјашњених ликвидација које ће се касније догодити у Београду.
''Нана'' је била свратиште криминалаца, спонзоруша, инспектора полиције... Нешто после три часа по поноћи, 24. марта, дошло је до пуцњаве која ће ући у историју српског криминала.
Те ноћи клуб је био препун. Били су и Андрија Лаконић, Дарко Ашанин и Веселин Вукотић, који су се опуштали и уживали после ликвидације Енвера Хадрија у Бриселу, наводно, по налогу југословенске тајне полиције. Хадри је радио за албански Сигурими и америчку ЦИА, а имао је документа којима је требало да дискредитује Слободана Милошевића и српски СДБ.
НАНА - САМО ЗА ОНЕ СА ДУБЉИМ ЏЕПОМ
Нана је одисала елеганцијом малог ноћног клуба. Радила је шест деценија и допадала се широком кругу љубитеља ноћног живота, а у њу се долазило искључиво са пуним новчаником. Била је за нијансу префињенија и урбанија од конкурентске Дуге и зато допадљива ширем кругу џет сет друштва. У клуб није могао да уђе свако и то уз препоруку или уз чланску карту. У њој су јутро чекали коцкари, младићи који су ''учили школу'' на београдској калдрми и њихова упарадена женска пратња. Нана је окупила групице са Сењака и Топчидера, дипломате, имућне људе, славне персоне и градске опасне момке. Нису је мимоишли ни странци и деца чији су родитељи живели тамо далеко. У Нани се показивало ко има новац. Читава дурштва су се надметала у томе ко ће частити више тура пића или прецизније речено вискија. Има и оних који Нану не памте по турама вискија, већ по прелепој башти која је отворена крајем осамдесетих и по матинеима. Пошто се овде остајало до раних јутарњих часова, неко је дошао на идеју да се пробрано друштво у подне провесели у дискотеци. Најпре су младићи и девојке из околине долазили на подневну кафу, онда су угашена светла и кренула је музика, што је условило вишечасовни провод у радно време, док су други покушавали да дођу себи после ноћне журке или рођендан прослављеног у Нани.
Наводно, дугогодишњи пријатељи Лаконић, Ашанин и Вукотић тај су посао бриљантно одрадили и стога је било ван памети да ће се њих тројица те ноћи сукобити када је добар део гостију отишао, али је музика и даље бесомучно трештала.
Шта се тачно догодило, никада до краја није разјашњено. Нити има сведока који би то испричао. У већини извештаја наведено је да је Лаконић у ''Нану'' дошао трештен пијан и да је на сва уста говорио како је по налогу СДБ у Бирселу урадио велику ствар за државу.
Био је са заводљивом девојком, и то му је, према верзији коју је лансирала полиција, дошло главе. По тој причи, један од његових компањона из Брисела почео је исувише нападно да му одваја женску. Није познато зашто Лаконић који је био веома талентован боксер, те ноћи на пријатеља није потегао песницу, већ пиштољ.
Шта се после тога догађало, тешко је реконструисати. У већини прича речено је да Лаки није имао среће и да је Ашанин испалио хитац у њега. Према другим причама, то није урадио Ашанин, већ Вукотић. Свеједно, Лаки је пао после првог пуцња. Није познато да ли је давао знаке живота, али је потврђено да је убијен са два хица, један је испаљен из тетејца а а други из малокалибарског пиштоља. То значи да је Лаконића неко оверио другим пуцњем у главу. Исти извори додају да се то не чини када неко пуца у афекту, у овом случају због девојке, већ када је реч о нарученој ликвидацији. То би значило да је Лаконић много знао и много је о томе тртљао, а што се шефовима СДБ никако није свиђало.
Додатак тој теорији је и то што се у ''Нани'' те ноћи налазио и полицијски инспектор Мирослав Бижић. Према једној верзији, он је у ''Нани'' био у време ликвидације, а према другој - Ашанин га је позвао и он се брзо нашао у клубу у Сењаку. Потврда да је у све била умешана и држава била је Бижићева изјава да је исте ноћи обавестио надлежне да је ''Лаконић пао.''
Било како било, Ашанин је те ноћи затворен и после осам месеци пуштен јер није било доказа да је пуцао. Веселин Вукотића, другог осумњиченог, затвора је спасао инспектор Бижић, који га је склонио и сутрадан му помогао да побегне у иностранство. О томе је обавестио колеге у ДБ, а на суђењу је признао јер су актери пуцњаве у Нани сарађивали са полицијом.
Иако се на попришту окршаја у Нани убрзо нашло много полицајаца и инспектора, остало је мало података. Пиштољ којим је Лакоњић убијен није пронађен, а говорило се да га је Бижић сакрио.
Београд је подсећао на Колумбију. криминалци су делили теиротирије за продају дроге, оружја, а када су почеле санкције, делили су и тржиште за шверц дроге, бензина и нафте.
Инспектор Бижић је добио отказ у полицији и није се много наживео после Лаконића. Убијен је маја 1996. Исту судбину је имао и Ашанин, који је убијен јуна 1998. После Нане, Београд је све више личио на град страве и ужаса. Наредне две и по деценије ређале су се ликвидације криминалних босова, бизнисмена, политичара. За разлику од њих, Веселин Вукотић данас живи у Новом Саду.
