Светозар је месец дана након рођења ОСТАВЉЕН поред контејнера: Након безуспеште потраге ЗА РОДИТЕЉИМА учинио је ХРАБАР ИСКОРАК који може променити све

По имену и презимену мајка и отац га никада не би препознали - и једно и друго добио је по службеној дужности. А он их тражи, узалуд или не и званично први и последњи пут телевизијски кроз емисију "То је живот" Јасне Ђуровић.  

Пуних 58 година не зна чији је, више од 30 покушава да уђе у неки траг, податак и не дај Боже сазна оно што треба да стоји у тим празним рубрикама. Таман толико да одустане, али недовољно да изгуби наду.

Светозар Недељковић некад, данас Спасојевић, има живот у тек неколико страница збуњујућег досијеа. Те године и тог дана када се родио мање више све је непознаница. Али једина истина за коју зна звучи овако. 

- Рођен сам у Подгорици, тадашњем Титограду. Мајка ме је оставила поред контејнера или канте у студентском дому. Ту ме је нашао један милиционер, никада се није сазнало име милиционера који ме је предао Центру за социјални рад у тадашњем Титограду, где сам одведен у болницу. Не знам да ли сам био обучен, у некој кеси, кутији, стварно не знам. То нигде није писало у том досијеу који сам ја добио након 30 година - каже Светозар и додаје:

- Ту није писало његово име, није писало ни да ли сам имао нешто од документације, да ли су ме нашли у канти. Моја животна прича је лепа, али са тешким почетком, јер сам био бачен поред канте за смеће. Био сам старости месец дана када ме је нашао тај милиционер. После су ме из центра однели у Дечију клинику у Титограду, где сам био месец и по, два месеца, тако су ми рекли -

По службеним и званичним белешкама које су те 1966. године попунили у Центру за социјални рад Подгорице стоји више датума рођења. То нико није могао прецизно да одреди, међутим подаци који су морали да буду уписани из неког разлога никада у досије нису ушли. 

- Сад у 58 година једино знам где сам рођен и одакле сам, да сам из Подгорице. У изводу из матичне књиге рођених пише да сам рођен 13. јуна 1966. године у Титограду, без имена мајке и без оца, а било је и више датума рођења, али овај је уписан званично. Ничега читког ту нема, ни потписано од стране матичара. Име и презиме ми је дао некадашњи директор Центра за социјални рад Републике Црне Горе Светозар Букелић и он је рекао да сам рођен у недељу - објашњава свој живот и додаје:

- Нисам никада помислио да се ради о некој студенткињи или нешто слично томе. Ако ме је нашао милиционер, како се не зна име тог милиционера, како се то никада није открило, да центар није записао име његово, због чега је то сакривено. Да је била студенткиња, млада девојка и слично, сигурно би је нашли тада - каже Светозар.

Први пут по завршетку  8. разреда кренуо је у потрагу за родитељима безуспешно. Наредни пут 1988. године када му се родила прва ћерка, ангажовао је и овластио адвоката. Да ли је то била истина не зна, али претпоставка је да му је мајка исламске вероисповести, а отац православне вере и да је то могло да представља проблем.  

- Не могу да кривим ни мајку ни оца док не чујем шта се тада догодило, због чега се толике године све крило, ко је бранио можда да се ми сретнемо и о свему разговарамо. Што би се рекло, ако су живи нека им Бог да срећу да живе. Назнака је нека била да је од Кољеновића, да су пореклом из Гусиња, а за оца не знам ништа. Нашли смо после породицу, где сам ја био код Фате, сад ту су се нека имена помињала, али ништа није доказано да ли је ту била мајка, да ли је отац није хтео. Углавном нисмо могли ништа да сазнамо, ми смо се само чудили зашто се крије име полицајца. Из неких прича сам чуо да је брат моје мајке бранио, јер је он био високи официр у Титово време - прича у једном даху Светозар и додаје:

- Моје лично мишљење је да сам се можда родио из љубави, где нису подржавани од стране родитеља, да нису мајчини подржавали оца. Или да са очеве стране нису подржавали мајку која ме је родила, тако да сам ето рођен из љубави па свако на своју страну, а дете бачено поред канте за смеће. Нажалост велика туга је то када деца испаштају -

Данас тачно 58 година од како се родио своју животну причу сматра лепом, јер без обзира на судбину с почетка, све после тога у његовом животу ни најмање није било лоше.  

Са улице, преко центра за социјални рад, болнице, живот га је довео у Милошевац, чувено село у Србији познато по хранитељским породицама. Бригу о њему преузели су Ђулићи.

- Сећам се кад је Светозар дошао у нашу породицу, имао сам седам година, сећам се како смо одрастали. Памтим како смо ишли у школу, заједно смо спавали у једној соби. Показивао је велику тугу, баш када је завршио 8. разред, мој отац и он су отишли у Подгорицу да траже његовог оца и мајку, сестру или брата, да се отвори досије. Тада му нису дозволили ништа, његов досије није могао да се отвори тада и остало је само на томе да је нађен у парку и да га је центар преузео, сместио у дом и да је из дома дошао у нашу породицу - прича син из хранитељске породице Бранко Ђулић.

Светозар никада није одустао од своје примарне породице, а у прилог томе говоре и ситуације  за које он не верује да су судбоносне, али сва је прилика да су се баш тако догодиле. Од родитеља није било ни трага ни гласа, не зна чак ни да ли су икада покушавали да га нађу.

- Највише ми прораде емоције када је неко весеље, била је свадба од моје ћерке, а од мојих никога није било - рекао је.

Потрага Светозара Спасојевића за родитељима за протеклих 30 година само два пута била је у штампаним медијима. Једном у Вечерњим новостима и једном у црногорској Побједи. Интересантно је да се после тих тексова нико није јавио ни са каквом информацијом. Његов адвокат, после вишегодишње заједничке борбе такође је са њим прекинуо сарадњу.  

- Имао сам тих година неке позиве да се јавим да ми кажу више информација, ја сам о томе обавештавао свог правног заступника, а када смо позвали те бројеве нико се више никада није јавио. Мој правни заступник је најдаље стигао до куће милиционера, али изгледа да он тада више није био жив. И одједном је све то затихнуло, да ли је можда неко њему претио не знам, али више се нико никада није јавио. Ако ми је мајка жива, нека је жива и здрава, нека има своју породицу. Како је бог рекао тако ће и бити, нека их све срећа прати у животу - каже Светозар. 

Презиме које је добио када је из Центра за социјални рад Подгорице упућен у хранитељску породицу променио је у 20 и некој години када га је усвојио Гојко Спасојевић. Њихов први сусрет они који су били и остали најближи Светозару и данас живо памте.

Светозар је данас изузетно признат, цењен и поштован човек. Власник је великог угоститељског објекта и поносни супруг и отац троје деце. Чињеница да је своју причу први пут испричао на телевизији мозда буде и корак ближе истини за ком трага читав живот. 

Извор: Србија Данас/Уна/Аутор: Јасна Ђуровић