Таксиста из Новог Пазара, човек златног срца: Уступио ауто породици у несрећи на путу за сахрану – гест који је обележио Србију!

Након што је прича о несебичном гесту новопазарског таксисте Месуда Машовића обишла регион, огласили су се и сами људи којима је помогао – Ана и Зоран Шћепановић статусом који је одушевио регион, а који је доказао да доброчинство живи и даље у нама.

Причу о његовом доброчинству на друштвеним мрежама су поделили Ана и Зоран Шћепановић. Чим је објављена прича, али и њен епилог, људи су у сузама почели да је деле услед чињенице да је Новопазарац показао колико је мало потребно да се испадне људина. Наиме, аутомобил који је уступио Шћепановићима исти је онај са којим као таксиста зарађује за хлеб своје породице, чиме је овај гест још више невероватан, поготово данас у време када се и најрођенији отуђују једни од других.

 - Желим са вама да поделим једну невероватну ситуацију која нам се догодила пре два дана. Пошто свакодневно читамо лоше вести и губимо веру у добре људе, ово је прича која ће управо ту веру вратити! Зато и желим да прича дође до што већег броја људи.

Уторак, 15. октобар, устајем у 6:30х и спремам се за посао, мислећи да ће то бити још један дан као и сваки други. Доласком на посао сазнајем да је преминуо колега, млад и диван момак. У канцеларији туга, сузе, дан ипак није могао горе да почне. Уморна и исцрпљена, само чекам вече да легнем и покушам да се одморим после лошег дана, међутим, око 20х ми звони телефон. Зове ме тата, причали смо пре пола сата и рекао ми је да покушам да се смирим и будем добро, а сада ме зове да ми саопшти још једну лошу вест. Јављам се и говори ми да ми је преминуо стриц, његов брат од ујака, изненада. Није био ни стар, ни болестан, и сада обоје плачемо... Сахрана је сутра у Подгорици, не могу да га пустим да путује сам ноћу, желим и да последњи пут испоштујем стрица, и договарамо се да кренемо заједно. Пакујем се, дечко ме вози до Ћуприје, тата из Ресавице долази до Ћуприје и ту се налазимо и крећемо заједно.

Пут тече одлично, за два и по сата смо у Новом Пазару. У 1:45х стајемо на пумпу да купимо неку кафу да останемо будни, међутим, улазимо у кола и она не могу да се упале. Тата покушава више пута, али безуспешно. Гледамо се и без речи знамо да исто размишљамо – има ли овај дан краја, хоће ли престати да се дешавају лоше ствари, хоћемо ли уопште стићи до Подгорице?

Прилазе нам двојица момака, покушавају да нам помогну, обојица су предивни и љубазни. После пола сата, мени предлажу да уђем унутра и попијем нешто, да се угрејем јер ће ово очигледно потрајати. Користим прилику да се чујем с мамом, која је све време будна, јер не може да спава док не буде сигурна да смо безбедно стигли.

Ту проводим још сат времена, момци и даље с татом покушавају да упале кола. Око 3:30х унутра улази један човек – таксиста, гледа кроз стакло тату и момке који се муче и прокоментарише жени за касом како су се кола изгледа покварила и излази напоље.

Након 10 минута један од момака улази и обавештава ме да имамо превоз до Подгорице. Ја га радосно питам – Успели сте? Поправили сте ауто? А он ми одговара – Нисмо, али даће вам човек своја кола.

Ништа ми није јасно, излазим да видим шта се дешава, тата се убеђује с оним човеком којег сам видела пре 10 минута, човек стварно даје ауто и жели по сваку цену да помогне. Тата му је рекао да би било супер ако има неког мајстора којег би могао да пробуди сада и да нам поправи кола јер смо кренули за Црну Гору на сахрану брату. Како таксиста није успео да пробуди мајстора, долази и говори тати – Решен ти је проблем, стићи ћеш у Подгорицу! Ја ћу ти дати мој ауто. Ја само ноћу таксирам, идем да спавам, а ти иди заврши свој посао, човек скида рекламу за Taxi возило и долази да да тати кључеве. Тата је наравно у шоку, не познајемо човека, а он нам даје своја кола, не може то да прихвати. Али таксиста је смирен, љубазан и упоран, свестан је целе ситуације, и такав успева да убеди тату да узме његова кола.

И тако ми око 3:40х крећемо из Новог Пазара пут Подгорице. Збуњени, не можемо да верујемо шта нам се управо догодило, шта нас је све снашло у последњих 24х и да ли је могуће да постоје људи попут Меска. Јер, како је тата рекао – Није он нама само дао свој ауто, већ нам је дао хлеб, оно од чега зарађује.

На колима им се покварила пумпа за гориво
Меску смо оставили кључеве од нашег аута и око 6:30х тати звони телефон. Меско ипак није отишао да спава, зове да пита где нам стоји кука за вучу, планира да одшлепа наша кола код мајстора док још нема гужве по граду. Тата у неверици слуша и говори како га је сам Бог послао!

Око 7:30х смо стигли у Подгорицу и одспавали сат времена после 25х без сна. Били смо на сахрани, испратили стрица и брата, и одмах кренули назад. Још неколико пута се тата чуо с Меском, звао је само да провери како смо, да ли је све у реду. Какав човек...

Месуд Машовић "Меско" - синоним човека
Око 19х у среду смо стигли у Нови Пазар, наш ауто је био поправљен, мајстор је заменио пумпу за гориво која је цркла, иако је био у невероватној гужви, није могао да одбије Меска који му је испричао целу причу и замолио га да наша кола буду приоритет.

Пошто Меско није желео да прихвати никакав новац за то што нам је дао свој ауто на коришћење, отишли смо до ресторана да седнемо мало и тек тада се заправо упознали. Али и без тога смо знали да је овај човек невероватан, да нам се нашао у невољи, да нам је помогао на начин на који нам можда не би помогли најближи људи.

Меско је човек који враћа веру у добре људе, у несебичне људе! Меско је Месуд Машовић из Новог Пазара и сви треба да чују за њега! Сви треба да се угледамо на њега, да се нађемо и помогнемо људима у невољи.

Ја сам од оних људи који верују да се добро добрим враћа, сигурна сам у то!

 - Овим путем му се још једном захваљујемо на несебичној помоћи коју нам је пружио и сигурни смо да ће остати наш доживотни пријатељ- стајало је у објави.

Србија Данас/Блиц