ПРИЧА О ХЕРОЈИМА НИКАДА НЕ УМИРЕ: Српски ВИТЕЗ са Кошара се бацио телом да спаси чувеног ПСА Гафа, па настрадао он НАТО бомбе!
Трагична смрт
Своју љубав према највернијем човековом пријатељу, показао је и својим човечним делом, али га је то коштало живота.
ПЉУСКОВИ ДАНАС МОГУЋИ У 4 ДЕЛА СРБИЈЕ: Температура до 20 степени, упаљен и метео аларм! Од овог датума нови талас ЗАХЛАЂЕЊА
ДЕЦА У ТЕШКОМ ПИЈАНСТВУ ПРЕВЕЖЕНА НА ВМА! Лекари ноћас поново имали посла са алкохолисаним малолетницима
НОВЕ ИНФОРМАЦИЈЕ ИЗ БАТУТА: Широка географска распрострањеност грипа
Свог брата Бобана Миленковића, тада војника граничара, Драгиша је последњи пут видео почетком марта 1999. године, када је дошао кући на кратко одсуство. Два месеца касније, Бобан ће погинути од касетне НАТО бомбе, показујући човечност и племенитост, митских размера.
Прича о овом војнику, почиње годину дана раније, када се једна младост од неколико генерација момака рођених крајем седамдесетих година прошлог века, одазива на позив државе да одслужи војни рок. Међу њима ће бити и Бобан Миленковић Гуте, младић из села Репиште код Владичиног Хана.
Од марта, до децембра 1998, већина тих војника, деце радника, сељака, чиновника и интелектуалаца, након тромесечне обуке, отићи ће на Косово и Метохију, где су увелико трајале борбе српских снага безбедности са терористима УЧК. Још увек деца, стасали током санкција, навикнути на немаштину и оскудицу, лако се привикавају на сурове услове на граници са Албанијом, поставши војска која ће се супротставити највећој војној машинерији.
Бобан је волео да буде граничар, почиње његов старији брат Драгиша причу о њему. Уз то и да буде керовођа, јер је, како каже, много волео псе.
- Брат је прво отишао у Зајечар на служење војног рока, а након тога, у јесен добија прекоманду за Ђаковицу. Распоређен је као граничар на караули “Дејан Радановић”, у оквиру 53. граничног батаљона, који је обезвеђивао границу са Албанијом. Једина комуникација тада, била су писма, која су путовала доста дуго. Био сам свестан у каквој су ситуацији војници који су тамо, јер сам и сам био граничар, у истој јединици, само 4 године раније, на караули “Морина”. Наш последњи сусрет био је почетком марта 1999. године, непосредно пре бомбардовања. Добио је одсуство од неколико дана и дошао кући. Био сам на послу у Крушевцу. Из мотела у Џепу ме је звао, јер нисмо тада имали телефон у селу, питао је да ли могу да дођем да се видимо. Истог часа сам оставио све и првим аутобусом се упутио за Владичин Хан - сећа се Драгиша.
Они који су познавали овог момка, знали су колико је био посвећен псима. Од малена увек је имао неког кера уз себе, а после и ловачке, јер је волео лов, природу и планину. Своју љубав према највернијем човековом пријатељу, показаће и својим човечним делом, али ће га то коштати живота. Бројни су примери из ратова, па и овог из 1999. године, када су пси страдали бранећи и штитећи човека. Уз малог Слободана Стојановића из Зворника, Бобанов подвиг је јединствен на овим просторима, а и шире.
Њих двојица страдали су, јер нису марили за своје животе у покушају да спасу, први свог љубимца Жућу, а други пса граничара Гафа. Бобан је погинуо 9. маја 1999. године, од дејства НАТО авијације, истрчавши из заклона, како би одвезао Гафа, који је остао ван рова.
- Према причи његових сабораца и Горана Ранђеловића, који је био први до њега у заклону, када је Бобан схватио да је његов Гаф везан и да је у опасности, кренуо је ка њему. Први напад авијације трајао је 10 минута, нису знали где су, од детонација, грања, камења, земље… Покушали су да га спрече да изађе из рова. Један од њих га је чак и ухватио за ногу, како би га повукао назад, али није могао да га заустави.
Бобан је, кажу, имао толико снаге тада у себи, као тенк је био, није било шансе да га зауставе. Говорили су му, “Не Гуте”, “Не Гуте”, али није их послушао. Чим је изашао, кренула је друга серија касетних бомби. Када је истрчао из заклона, бацио се преко пса како би га заштитио од гелера. Један од њих га је погодио. На месту је остао мртав. Гаф је преживео, али је био тешко рањен - говори Драгиша о томе како је његов брат страдао.
Бобаново тело допремљено је прво у Сурдулицу, а потом је на сеоском гробљу сахрањен уз војне почасти. На spomenniku је угравирана његова слика са Гафом. Након Кумановског споразума, 53. гранични батаљон се са Косова и Метохије измешта у Брус. И Гаф је ту дошао са својом јединицом. Драгиша одлази таамо да обиђе Бобанове саборце и да упозна Гафа. Сусрет са животињом због које је његов брат дао живот био је емотиван.
- Гаф је лежао у боксу. Руком сам ударио о своју леву ногу и рекао “Гаф”. Препознао је глас. Вероватно је мислио да сам Бобан. Устао је и пришао. На телу су му били видљиви ожиљци и повреде. Једва је ходао - прича Драгиша.
У родном селу, али и Владичином Хану, Бобана памте као момка који је увек притицао у помоћ. Кажу, да кад би видео да неко сакупља сено, пришао би да помогне, ако неко било шта ради, он се одмах укључи без позива да помогне људима. Када би неко од деце, а касније момака или брата направио несташлук, Бобан је увек био тај који је преузимао одговорност за то, штитећи све оне са којима је одрастао.
Група сабораца из целе Србије редовно обилази Бобанов гроб у Репшишту. Сећање на њега чува и његов старешина потпуковник у пензији Драгутин Димчевски, заменик команданта 53. граничног батаљона.
- За мене, за моју децу, породицу он је понос. Имам на руци истетовирано нејгово име. Понос је и својим саборцима, који ево више од 20 година редовно долазе и обилазе његов гроб. Такво поштовање и таква људскост коју Бобанови саборци имају, ретки су данас - додаје Драгиша.
У центру Владичиног Хана, недалеко од моста који је НАТО бомбардовао, налази се споменик свим пострадалим цивилима, полицајцима и војницима током 1998/99. године. Бобан Миленковић одликован је Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. У току су и припремни радови за подизање споменика, поред једне чесме у родном Репишту.
Прича о племенитости овог момка излази из оквира једног новинарског текста, јер она је за уџбенике. То је само једна од прича о младости, која је целу себе дала Србији.
Извор:Србија Данас/Телеграф
