"Тражим биолошке родитеље" ФИЛМСКА ПРИЧА ИЗ БЕОГРАДА: Милана је пре 46 година пронашао полицајац у лифту, сада ЖЕЛИ ДА ЗНА шта се пре тога догодило

- Нађен сам у лифту тог 29. априла 1977. године, у 23.40 сати. Био сам обучен у белу бенкицу. Испод бенкице бела кошуљица. Преко овог, плетена бенкица са капом. Увијен у ћебе бело-плаве боје. Поред мене четири комада тетра пелена и боца беби пудера, хемијске индустрије из Лесковца. Био сам остављен, онако мали, под пуном ратном опремом -

Овако почиње своју причу 46-огодишњи Милан Поповић, који је имао око месец дана када су га милиционери Шесте станице милиције Стари град, након позива комшија, затекли у лифту зграде у улици Краљице Наталије у Београду.

Каже да је имао срећан живот - био је обожаван од стране родитеља који су га усвојили, путовао је, радио, оженио се, има двоје деце и живи у Шпанији, али, сада, након 46 година, кренуо је у потрагу за својим родитељима, пре свега мајком којој жели да објасни да је имао добар живот и да јој ништа не замера.

Филмска прича коју живот пише једном у 100 година.

- Пронашао ме комшија у Народног фронта 17, човек је позвао лифт и кад су се отворила врата, затекао је бебу унутра. Алармирао је комшије, алармирао је полицију. Дошао је полицајац Илија Глушац, зато је и моје прво име Илија, пошто ме је он однео у сиротиште. Педијатар ме узео, погледао, каже овај мали има негде око месец дана, али ајде да заокружимо, нека буде да је 1. априла рођен - присетио се Милан.

Каже да му усвојитељи нису крили истину.

- Усвојили су ме интелектуалци, дивни људи. Знао сам за целу причу од почетка, никад није било ту неке недоумице, да ме мајка родила, да ме нашла у купусу, увек се знало, не сине, ми смо те узели одатле и одатле, нисмо могли да имамо дете, усвојили смо те и ти си наш, али негде имаш неку маму, неког тату, неку родбину коју би било лепо једног дана да нађеш.

Каже да су га усвојили људи из Ниша.

- Не постоји гумица која може да обрише 46 година залагања, труда и љубави коју су они мени пружили, пажње које су они мени пружили, али исто тако постоји та знатижеља одувек, ко је иза свега тога. Има ту два детаља, кад су ме узели, кад су дошли, то ми мајка причала, отац је мало био конзервативан, умро је, пре неких 11 година, а мајка је жива, има 82 године. Мајка ми је причала, каже, кад су дошли у сиротиште, то ваљда дају ти да видиш бебе у соби, и он је онако с врата рекао, ја ћу оног малог с плавим очима и великом главом. И тако је почело. Док су ме возили колима за НИш, окренуо се на пола пута и каже "мислим да више не бих могао без њега".

Открио је и кад је почео да трага за биолошким родитељима.

- То је било 2015. Мени се први син родио 2013, други 2014, и тад је мајка дошла и рекла сине ми те волимо па те волимо, али требало би мало да видиш по томе, нека генетика, нека позадина, можда на нешто да обратиш пажњу, ипак имаш малу децу, који им то ген преносиш. И онда је она контактирала сиротиште у Звечанској где су јој рекли да први пут усвојитељи траже идентитет биолошких родитеља, али да немају законског права, да јој омогуће никакав приступ документима и да морам ја да тражим. Ја сам онда послао тамо мејл, и послали су ми то што су ми послали са великим извињењем да нико не зна ништа о свему томе. Зна се од лифта па надаље, пре тога се не зна ништа.

Милан није одустајао од потраге.

- Пре пар година сам отишао до улаза тамо у Народног фронта, корона је још била, звонио човеку на врата, испрепадао га. Јадан човек, не бих да га именујем сад, али хвала и њему, могао је да ме не нађе. Волео бих да слуша, да гледа овај програм сад. И отишао сам му на врата, човек се испрепадао, није смео да отвори врата, почео да прети полицијом, не знам, створио му се човек на вратима, ко је сад ово, шта је ово, а ја сам имао авион за пар сати. Рекох, јао, ухапсиће ме, пропустићу авион, ајде идем ја даље. И послао сам му писмо, нормално писмо, и одговорио ми је после пар дана мејлом. Каже, јао, сине, наравно да се сећам, како да не, страшна ноћ, ко то да заборави. И тако, тако да сам и с њим сад у контакту ту и тамо.

И даље верује да ће успети да сазна своје порекло.

- Шта да се ради, може се десити да неко чује све ово па препозна нешто, лепо би било да се јави или вама или мени или како год. Али има ту један мали детаљ, она наша пословица што каже роди ме мајко срећног, па ме баци на ђубре. Мени је баш тако почело, али то не прати сваког, мора човек да буде борац. Битка траје, нема краја, један дан је добар, један дан је лош. На крају је све ок, хвала Богу, живимо, здравимо, на то се своди. И урадио сам ДНК анализу, у Немачкој је та база података. И сад одатле чекам резултате, значи то још није готово, биће за неке две недеље, ја се надам. Е сад, ту вам кажу, сада тај који код носите у себи, значи, не знам, 20% Србин, 30% Мађар, 70%, не знам, Аустријанац, Рус, шта још, није битно. Али уколико је неко из моје крвне везе урадио исте те тестове, ту ће да нас споји. Не мора бити мајка, можда буде било ко, тако да и то се надам да ће уродити неким плодом.

Извор: Србија Данас/Курир/Аутор: Милан Рашевић