Више бих волео да имају мајку и да будемо сиромашни, него ово што се десило: Исповест Нишлије, самохраног оца
Миодраг Митровић (45) из Ниша већ шест и по година сам подиже три ћерке - Нађу (17) и близнакиње Иву и Јану (10) након што је због карцинома грлића материце у 34. години живота изненада преминула мајка девојчица и његова супруга Виолета
Немилом игром судбине овај професор физичке културе и познати нишки џудо тренер девојчицама је постао и отац и мајка.
- Болест је била галопирајућа, Виолета је од карцинома оперисана у августу 2011, а у јулу следеће године је умрла. У договору са психолозима Нађи сам рекао своје и она је била на сахрани, а Ива и Јана су прво уведене у причу да им је мајка на небу, мада оне у том тренутку нису знале ни шта то значи, али су временом схватиле шта се то десило и највероватније на само њима знан начин навикле да живе без мајке. Примећујем у појединим тренуцима да им много недостаје, али боље се боре са тим од мене. Јаке су на мајку - поверава се Миодраг.
У тешком животном тренутку он је преузео све обавезе око куће и деце.
- Чистим, перем, радим све око одржавања куће... Родитељи ми, додуше, максимално помажу. Спремам деци храну, а ту највише помаже моја мајка. Поред учења са њима морам да обезбедим да се плате рачуни, све за школу, да имају шта да обуку. Пензија коју су наследиле од мајке је 13.500 динара и моја професорска плата и моја професорска плата ипак су премало за све потребе. То су три пара патика, три јакне... Добијемо један комплет књига гратис, али два морају да се купе. Потребна је школска опрема за све. То су три ужине, све је пута три - каже Митровић.
Девојчице су максимално скромне и имају разумевања за финансијску ситуацију, знају када да чекају снижење и када не могу нешто да добију, јер је прескупо. Миодраг каже да му ниједан посао око ћерки није тежак, али да му најтеже пада што деца пате, јер немају мајку.
- Више бих волео да оне имају мајку и да живимо у тешком сиромаштву, него ово што се десило. Покушавам да их орасположим, да буду што веселије и мислим да успевам у томе колико могу и да обезбедим та минимална средства за живот како би могле квалитетно да се школују. Жао ми је што некада не могу да им пруштим све. Сваке треће године успем да их одведем на летовање. Животна жеља им је да оду у Грчку на море, али је то за нас прескупо. Пре три године смо ишли у Добре воде - поверава се Миодраг.
Нада је трећа година у Гимназији "Стеван Сремац" и оцу помаже око довођења сестара из школе, чувања и учења. Близнакиње иду у четврти разред ОШ "Бубњарски хероји" и од оца су наследиле љубав према џудоу, где нижу медаље.
- Пресрећан сам што се Ива и Јана баве спортом. Није битно да ли ће то бити професионално, већ само да на здрав начин расту.. Захваљујем џудо клубу где вежбају. Вратио сам се суђењу, пошто сам савезни судија и џудо тренер, како бих покрио трошкове одлазака на такмичења - додаје он.
Девојчице откривају да се тата добро сналази у кућним обавезама и да су се заљубиле у џудо.
У целој земљи на снази МЕТЕОЛАРМ: Данас обилне снежне падавине, у деловима Србије и до 20 цм снега
- Највише волимо када нам тата направи пасту за ручак. Заволеле смо џудо преко тате. Тренирамо две године, три пута недељно. Освојила сам 12 медаља, омиљена ми је из Бугарске, прво место - каже Јана.
Ива се поверава да Нађа помаже оцу у кућним обавезама и око кувања.
- Тата нас саветује шта да обучемо. Помаже нам око домаћег за Природу и друштво. Математику радимо са деком, а српски и енглески са сестром. Све остало радимо саме. Волим џудо и имам 13 медаља, а најмилија ми је последњ, златна из Бугарске - додаје Ива.
