Магдалена има најлепше детињство: Тата је током зиме у школу не вози аутомобилом, већ коњем и санкама

Зима ове године, кажу у ариљском крају, поранила је у односу на претходне, снега има у планинским селима, па је ових дана права зимска идила. Путеви су, кажу мештани, проходни до свих планинских заселака, али и кад нису у овом крају имају решење - прежу коња и санке.

Па баш тако готово свих зимских месеци Милан Марјановић (27) своју ћерку Магдалену превози до школе у центар села где похађа први разред.

Па иако су хладни зимски дани и јутра, за њих двоје ово је најлепши начин превоза.

- Имам аутомобил, али за превоз Магдалене до школе када није пуно хладно искључиво користим санке у које упрегнем нашу кобилу Бебу, па пут буде доста занимљивији и атракција за многе које сретнемо на путу, али и за другу децу када нас угледају испред школе - каже Милан.

Санке је, прича нам, сам направио, а љубав према коњима гаји од малена, па је млада кобила Беба миљеница свих укућана, нарочито деце. Са њом сваке године у неприступачним врлетима припрема огрев за зиму, али му је најдраже, искрен је, када је упрегне у санке и крене кроз село.

- Свима привлачимо пажњу, многи желе и да се фотографишу са нама, а посебно је занимљиво кад дођемо испред школе, деца се одушеве, често их провозам по један круг, па буде лепо и њима и мени - прича Марјановић.

Од куће у планинском засеоку, Магдалени је школа удаљена око два километра, па дуг пут у зимском периоду претвори се у праву чаролију. И она га обожава, каже, занимљивије је путовати него аутомобилом.

- Лепо је вожња санкама, није хладно, лепше него колима, пуно волим снег - рекла нам је Магдалена.

У вожњи санкама главну улогу има кобила Беба, Милан ју је купио, прича нам, када је имала пет месеци, сада је стара две године, умиљата је и питома, па и омиљена међу децом.
Пријатељство између коња и човека, каже, слично је пријатељству човека и пса, па се и нарочита љубав гаји према овим животињама.

- Волим коње, па сам, ето, остварио и своју замисао за санке, сам сам их направио, јер знао сам да ће им се деца радовати. Направио сам и коњска кола, па је права реткост када њима кненем кроз село, јер се њихов звук и звук "прапораца" у овом крају већ заборављен - истиче Милан.

Под кровом Марјановића живи њих осморо, најстарија баба Љуба, па њен син и снаја, а Миланови отац и мајка, Радиша и Санела, Милан и његова супруга Невена и њихове три ћерке Магдалена, Николина и Александра.

Није хтео Милан да напусти дедовину, млад се оженио, па сада у 27. години има троје деце и сви срећно живе на свом вековном огњишту.

У селу се баве, кажу, искључиво пољопривредом, узгајају хектар малина, сеју поврће, у штали имају 15 крава, 70 оваца, од недавно гаје и козе, па истичу да се од пољопривреде може живети, али је потребно и пуно рада.

- Не бих мењао живот на селу за било у ком граду, најлепше је живети и радити на својој земљи и бити окружен својом породицом - закључио је овај млади домаћин.

Аутор: Боривоје Илић