Забасали у мећави и умрли од хладноће: Снежне смрти на Купрешкој висоравни

Снежни покривач и није био много велики али јака бура је брзо правила сметове, тако да сеоски путеви нису били проходни. Због тога сам аутомобил паркирао код зграде Општине у Новом Селу и после неколико ракија у кафићу Круна, код Душана Ждере, пешке пошао кући.

Када сам у кафићу рекао да до Ћемалића нећу ићи путем кроз село већ преко Купрешког поља одмахивали су главом и коментарисали да ми то није паметно, јер могу залутати. Забасати. После сат времена пробијања кроз мећаву стигао сам до куће и суочио се са очевом грдњом.

-Побогу брате, који те белај терао да идеш преко поља. Видиш како је задимило. Могао си да залуташ и погинеш. Кад ћеш да се опаметиш – и све у том стилу. 

Да би ми доказали колико пешачење преко Купрешког поља завејаног мећавом може да буде опасно, отац Зарија и мајка Стана су почели да се присећају случајева људи из нашег села, својих савременика, који су погинули у мећави. Залутали и смрзли се. Ево њихових сећања.

Било је то у зиму 1945. године. Михајло Чолић из Новог Села и његова породица живели су у Барјемовцима, засеок Кривељићи, у кући свог кума Мартина Марића, јер су њихове куће у Новом Селу запалили Немци и усташе. Једног дана Михајло је своју кћерку Јованку, девојчицу од 14 година,  послао до седам километара удаљеног Растичева, да из тог села, од неких људи дотера врећу луга, како се у овом делу Босне зове пепео од сагорелих дрва. 

У то време недостајало је средстава за хигијену, па се за прање одеће, али и купање, користила „зона“, смеса која се добија кувањем пепела који остане након сагоревања буковог дрвета.

Девојчица је, јашући коња, стигла у Растичево, натоварила луг и кроз снежну мећаву се преко поља запутила  назад кући. Међутим, у Кривељиће је стигао само коњ. У праћи (узенгији) на самару налазио се један Јованкин опанак. Било је јасно да се девојчици нешто догодило, да је пала са коња. Укућани и комшије су кренули у потрагу. Следећег дана су је пронашли у Грлима, надомак Злосела, неколико километара далеко од пута, смрзнуту у снежним наносима.

Луг и мећава су дошли главе и мајци и жени Војина Пивача из Новог Села. Мајка се највероватније звала Цвита а супруга Јања. Њих две су из Пивачевих кућа у Хрбљини, где им је породица зимовала, пошле у Прибељу, гламочко село у подножју Великог Виторога да донесу луга, ради парења и прања пређе, конца испреденог од вуне на вретену. У повратку су забасале у мећави. Пронађене су смрзнуте у снегу. 

Лазо Ждеро, звани Коза, из Новог Села, старости око 70 година, се средином шездесетих година прошлог века запутио у Купрес, да у градској Задрузи, како су се тада звале продавнице, купи неке намирнице. У повратку, у Сухови, мећава га је „сколила“ толико да је морао да направи предах. Склонио се у заветрину, заспао и смрзао се.

Шездесетих година прошлог века Славко Мијатовић из Мрђеноваца, младић који је тек прешао границу пунолетства, радио је у пољопривредном предузећу у Ливну. Једног зимског дана требало је да на две мазге отера храну чобанима који су се бринули о стоци у државним шталама у подножју планине Цинцар. Беснела је мећава. Његови шефови су му саветовали да терање хране одложи за други дан, док невреме не престане, али он их је убедио да висок снег и бура нису препрека коју он неће моћи савладати. Младић се са мазгама дуго пробијао кроз високе снежне наносе али га је издала снага. Следећег дана су га пронашли на Крузима, смрзнутог у снегу.

Група људи из Кнежића је зими на коњима терала жито у млинове на Купрешкој ријеци. Међу њима је био и извесни Ђота Кнежић, чијег правог имена се моји саговорници нису могли сетити. Из млина су се враћали по мећави. Код цркве у Новом Селу Ђота је из неког разлога заостао за друштвом. И нестао. Пронашли су га тек када је снег почео да копни, четири километра даље у наносима снега на Ждериној главици. Само стотинак метара га је делило од куће Боже Крндије, званог Чалија и – живота.

Е том Чалији су из Кнежића у посету дошле његова сестрана Боја Кнежић, звана Вета и њена снаја. У повратку, на пола пута, код Спајића кошаришта, Боја није могла даље. Висок снег и хладноћа су је савладали. Снаха је пожурила до само неколико стотина метара удаљене куће Марка Кисе и позвала помоћ. Марко је узео ручне саоне, отишао по несрећну жену и дотерао је у своју кућу. Нажалост, чим се огрејала и „откравила“ Боја је издахнула.

Од смрзавања у мећави страдао је и Марко Милишић, звани Колкица из Новог Села. Јово Мијатовић, звани Јовацан, деда Луке Кнежића, настрадао је тако што је коњ којег је јашио због мећаве „изгубио“ пут и заједно са јахачем упао у један бунар за воду у Растичеву, који је био покривен дрвеним даскама, па га је мећава препирила. Један човек из суседног Јања смрзнуо се у снегу у долини близу куће Војина Милишића.

Било је и случајева басања по мећави који су се срећно завршили. Већ поменути Мартин Марић и Божидар Милишић, мој деда по мајци, ишли су пешке у 30 км удаљене Чипуљић и Бугојно. У куповину. Преко Купрешких Врата и Копривнице. Са собом су повели коња Вранца, да на њему дотерају купљену робу. У повратку почела је снажна мећава и они су изгубили орјентацију. Кад су схватили да су забасали и да ходају у круг, закључили су да је најбоље да пусте коња да иде испред њих па шта бог да. Три сата касније коњ их је довео право пред Мартинову кућу.

Исти случај се 1986. године догодио нашем комшији и блиском рођаку Душану Марићу, званом Жужлија. Он је по мећави пошао у Јањске отоке да у тамошњим воденицама самеље жито, које је у две вреће натоварио на коња. Међутим, изгубио се. Када више није знао шта ће и куда ће, коњу је свезао поводац око врата и пустио га испред себе. Племенита животиња га је довела кући.

Анђелко Милишић, звани Шкоро, његова супруга Јефа, њихов близак рођак Бранко Милишић, звани Жеран и његова супруга Милица кренули су по мећави из Новог Села својим кућама у Хрбљину. Прошли су шуму Бојину, Курељушића и Зубића куће и – изгубили се. Одлучили су да сачекају јутро у једној долини. Да се не би смрзли целу ноћ су ходали, газећи снег. Ујутро је мећава стала.

На крају ових поучних и тешких прича, родитељи су ме подсетили на оно што се мени догодило последњег дана 1979. године. Тог дана мој брат од стрица Владе и ја кренули смо на шест километара удаљену висораван Хрбљину, да нашем деди Марку и мом оцу Зарији помогнемо да овце са планине сјаве у село, јер је горе понестајало сена за њихову исхрану. Са собом смо повели коња Зекана, да на њему са планине стерамо ствари. 

У почетку је падао „обичан“ снег а онда је почела права мећава. Што смо више одмицали од Купрешког поља, уз Орловачу, снег је био све већи. Сећам се, када смо ишли кроз шуму која се зове Бојина снег је коњу допирао и до самара. После ко зна колико сати изашли смо на Хрбљину, до наше куће у Поповића укосу.

Није било говора о сјављивању оваца. Овце су једва прешле од торине (место на којем им је било положено сено) до штале. Просто су пливале по снегу. Иако је падало вече, ја сам инсистирао да се Владе и ја вратимо кући. 

Био је последњи дан децембра. Имали смо договор са друштвом из села да у школи у Шеменовцима чекамо Нову годину. Ја сам требао да будем тај који ће донети касетофон и бирати музику, што ми је због најављеног доласка школских другарица из гимназије и других цура из села било врло значајно. Да се мало правим важан. Владе, увек од мене мудрији и одмеренији, није хтео ни да чује. Али ја навро као јуне.

Узалуд су њих тројица покушавала да ме одврате, кренуо сам назад у село. Што је најгоре, био сам гладан. Они су ме молили да бар једем али мени се журило да пре ноћи прођем кроз шуму. Успон до Пластовине и Бојине сам једва савладао. Снаге је нестајало, снажна мећава ме је ударала у лице и гушила, прсте на ногама и рукама сам све мање осећао.

Када сам ушао у шуму по њој је почео да пада мрак. Надомак Зјајића пољане сам стао. Нисам могао даље. Покушао сам да се вратим али нисам могао ни напред, ни назад. Лежећи у снегу, немоћно сам гледао у врхове смрча, које су се уз шкрипу повијале под ударима ветра. Три стотине метара од тог места налазила се кућа Војислава Зјајића. Усамљена, на ивици шуме, километар удаљена од села Курељушићи. Одлучио сам да тамо потражим спас. 

Тек после дужег одмарања и једења снега, последњим атомима снаге, више пузајући него ходајући, кренуо сам према усамљеној кући. На моју срећу кад сам се полусмрзнут  „довукао“ до локве, која се налазила на пола пута до куће, домаћин је баш тада дотерао краве на воду. Дозвао сам га, он ме је узео под руку и одвео у своју кућу.