Цело село завијено у црно: Живих има само на гробљу, већ 5 година сви се питају САМО ЈЕДНО

На улазу у Велику Иванчу нема табле са називом села. И што је још горе, на улазу у Велику Иванчу нема ни живе душе. Нема је ни на средини села, а ни на самом крају. У Великој Иванчи куће су празне, а гробље пуно. И оно мало људи што је преживело највећи масакр 2013. године, радо би се одселило.Само кад би имали где.

Три породице су 9. априла заувек угашене, пет их је завијено у црно, а време у селу је стало. 

До тог дана, Велика Иванча је била једно од живописнијих села, месташце у којем су се деца рађала, а људи остајали на својим огњиштима. А онда се чуо пуцањ. Па још један. Па још много... у 4:30 ујутро. Уместо да петао најави нови дан, пуцњи су најавили крај. Смрт.

Једно за другим падала су тела по двориштима, у кућама. Неке је Љубиша Богдановић убио на спавању, неки су скончали на кућном прагу, а сви су гледали како им смрт, у облику првог комшије, прилази с оружјем у руци.

Нису имали времена да реагују. Нису очекивали да ће им он пресудити.

Пет година касније, на капији Љубише Деспотовића и даље су залепљене умрлице његових првих жртава, сина Бранка и мајке Добриле. У кући живи само Љубишина жена, Јаворка Деспотовић која ће црнину носити док је жива.

Мало испод њене куће пружа се ред осталих које су, такође, завијене у црно. Зашто? Нико не зна већ пет година.

У кући породице Стекић Љубиша је усмртио мајку и кћерку, Даницу и Драгану, а потом у кући породице Деспотовић убио је Микаила и Милену, њиховог унука Горана Деспотовића, његову 19-годишњу супругу Јовану и њиховог двогодишњег сина Давида. У следећој кући, породице Мијаиловић, убио је брачни пар Вељу и Олгу, а потом у кући породице Јешић убио је мајку и сина, Љубину и Милоша.

Смртоносним походом Љубиша је Велику Иванчу уписао у историју као место највећег масакра у Србији, а себе као најмонструознијег убицу. Пред полицијом је на крају пуцао и себи у главу.

Пет година касније, јасно је да је од тог дана у селу све стало. Ништа лепо им се није десило од тад. 

Куће су опустеле, неке су зарасле у коров и почеле већ да се руше. Деца која су кренула у школу, пролазећи поред нас, гледају нас са чуђењем док стојимо испред Љубишине куће. Јасно је да родитељи избегавају да им причају о ономе што се десило док су још били бебе. 

А живот преживелих је постао депресиван и тежак.

- За Иванчу сви су чули, ту се злочин догодио. Тог априлског тужног јутра, убица је поранио, са оружјем у рукама многе куће затворио. Кад сам чуо ко убија, мислио сам то је немогуће, убио је моју жену на вратима наше куће. Чувајте се људи сваког и не верујте више ником, а убица може бити и особа с лажним ликом - каже један од мештана.