"Будите опрезни, али не живите у страху" Детектив Браца Здравковић за СД о стравичним злочинима који су потресли Србију: Један смо потпуно заборавили, а последице истог осећамо и даље

Ови случајеви одјекнули су у светским медијима, стављајући нашу земљу у средиште пажње, али, нажалост, из разлога који никоме не доносе понос.

Док држава спроводи различите мере како би се оваквим догађањима стало на пут, чини се да је сваки напор недовољан да заустави пораст бруталности. Свака нова трагедија не само да погађа друштво, већ мења и саму атмосферу унутар њега, изазивајући све веће неповерење и страх међу грађанима.

У разговору за наш портал, искусни детектив Братислав Здравковић поделио је своје увиде о суровим злочинима који су се догодили на нашим просторима. На основу свог дугогодишњег искуства, господин Здравковић  изнео је своја размишљања о овим догађајима и њиховом утицају на наше друштво.

1.  Који бисте злочин издвојили као најпотреснији на овим просторима последњих година?

- Масакр у основној школи "Владислав Рибникар", као и у Дубони и Малом Орашју су две такорећи, спојене трагедије које су неизбрисиво обележиле нашу земљу. То су случајеви који су променили перцепцију безбедности у Србији и оставили дубоке ране у колективном сећању. 99% посто родитеља у Србији је доживело тешку трауму од које се још увек није опоравило и питање је да ли ће се икад опоравити, јер за тако нешто је неопходно да се на нивоу целе државе организују психолошке радионице за подршку и разумевање узрока оваквих трагедија, као и обука за кризне ситуације у свим школама - истиче наш саговорник. 

2. Шта тај случај чини потресним?

- У Рибникару је посебно шокантно то што је дете, ученик, извршио злочин који је готово незамислив за нормалног човека. Међутим, многи чиниоци указују на то да тај дечак није био сасвим нормалан, већ дете које је требало да иде од почетка у специјалну школу. Успорен отежан говор, повлачење у себе, хиперфокус на неке видео игрице и филмове које то дете дозивљава стварним, фотографије на којима то дете не гледа право у камеру, већ у страну - указују на неуролошки развојни поремећај који утиче на начин на који то дете доживљава свет и комуницира са другима. И ако је такво дете несрећно,све то може да ескалира на један овако бруталан начин.
С друге стране, чин бруталне освете у Дубони и Малом Орашју, где су настрадали недужни младићи и девојке, показује колико се живот код нас може угасити ни због чега. Као и у случају масакра који је починио Љубиша Богдановић и овде имамо нарцисоидног починиоца који жели да казни своју околину због тога што је умислио да га та иста околина оговара и не прихвата. Иако убица тврди да га није инспирисао злочин у Рибникару - ипак верујем да јесте и то показује једну болесну фасцинацију насиљем које се у нашем друштву само прелива из једног облика у други - закључује детектив. 

3. Да ли сматрате да злочини постају све бруталнији у Србији?

- Нажалост, бруталност расте. Разлог томе је комбинација лошег система вредности, све доступнијег насилног садржаја у медијима, али и економске несигурности која подстиче фрустрацију. Сиромаштво и константна борба за опстанак су фактори који утичу на формирање краткорочног планирања. У Србији нико не планира своје акције на дуже од месец дана, већ се живи од данас до сутра и то ствара један специфичан осећај празнине и узалудности. У таквом мисаоном процесу, појединац се лакше одлучује на извршење кривичног дела. Међутим, код нас није реч само о злочинима из користи; видимо све више злочина из чисте мржње, беса и психичких поремећаја - истиче он.

4. Из Вашег искуства, који су најчешћи типови злочина који се дешавају у нашој земљи?

- Најчешћи типови злочина су породично насиље, пљачке и преваре. Међутим, оно што забрињава је пораст организованог криминала, посебно у вези са трговином наркотицима и људима. Такође, такозвано "тихо насиље" – мобинг и психичка тортура – добија на значају, али се такви случајеви ретко процесуирају. Према неким мојим сазнањима, највећи број суђења у Палати правде се дешава због неправди које је фирма учинила свом запосленом - наводи. 

5. Који су били најсложенији и најтежи случајеви црне хронике које сте истраживали? Шта их је чинило изазовним?

- Случај познат као "Тајна Борског језера", односно убиство Јованке Нане Милисављевић. Овај случај из 1986. године је захтевао да се вратим у неко прошло време и присетим тадашњих друштвених правила, да урадим интервјуе са људима који су познавали ту девојку и рониоце који су страдали покушавајући да пронађу њено тело, због чега се и дан данас верује да је језеро уклето. Један од најзанимљивијих интервјуа је био онај са инспектором Драганом Карлеушом, који је важио за најбољег рониоца и тренера роњења у СФРЈ и који је детаљно објаснио како је изгледала акција потраге на дну Борског језера. Пронаћи старе снимке и фотографије, пронаћи људе који се и данас свега сећају било је изазовно, али успео сам да откријем истину и мотив. Ова девојка је била у другом стању и њен нарцисоидни вереник који није желео још да се ожени, одлучио је да јој одузме живот на врло морбидан начин - присећа се господин Здравковић.

6. Које су вам биле најважније лекције из времена док сте радили у полицији које и даље користите у свом приватном истраживачком раду?

- Никада не узимати ствари здраво за готово. Први утисак о некој ситуацији често вара, зато је важно не имати предрасуде. Да бисте разумели неки случај - ви морате да се изместите из свог ума и преселите у ум и тело починиоца. Такође, а можда и најважније - вера у тимски рад. Ниједан човек не може сам решити комплексан случај, зато мора да верује својим колегама и да их цени и поштује - наводи.

7. Да ли памтите случај стравичног злочина који је шокирао јавност, а који је данас потпуно пао у заборав?

- Случај "Троструки масакр у Малом Иђошу" из деведесетих. Убица је ликвидирао целу породицу, а случај је био толико шокантан да су га медији месецима пратили. Данас се о њему готово ништа не говори, а последице тог злочина се и даље осећају. Други такав случај је свакако свирепо убиство породице Новаковић у Сутомору 1965. године, који је до дана данашњег остао нерешен, иако је полиција у једном тренутку имала починиоца у својим рукама, његово име ћу открити у епизоди коју управо припремам - закључује детектив Браца.

8. Да ли сте за увођење смртне казне?

- Смртна казна је мач са две оштрице. С једне стране, постојао би осећај правде – да неко ко је починио незамисливо зло заслужује најтежу казну. Али с друге стране, грешке у систему и могућност да неко ко је недужан плати највишу цену увек ме одвраћају од те идеје. Међутим, за убиство детета или трудне жене не постоји одговарајућа казна у нашем законодавству и верујем да би 99% грађана Србије на неком референдуму гласало да се за оваква недела обавезно уведе смртна казна -  истиче он.

9. Коју поруку имате за грађане када је реч о сигурности и превенцији злочина?

- Будите опрезни, али не живите у страху. Сигурност почиње од малих ствари – закључавајте врата, обавештавајте полицију о сумњивим ситуацијама, едукујте децу о опасностима. Чини ми се да већина родитеља избегава отворене разговоре са својом децом или зато што верују да ће их тако преплашити или зато што верују да је школа та која треба да их едукује о опасностима које вребају у друштву. Али, деца која рецимо знају шта је то педофил, шта је душевни болесник који није попио терапију - развијају вештине препознавања и избегавања ризичних ситуација. Велика је грешка учити дете искључиво да је свет диван и да су сви људи добри, јер то није тако. Морате обучити своје дете да преживи у џунгли и да не буде плен неког предатора. И оно најважније, не затварајте очи пред насиљем – јер сваки прећутани злочин даје ветар у леђа починиоцу - завршава наш саговорник.

Закључак 

Злочини се често препричавају дуги низ година, а начин на који их изврше починиоци често подсећа на најстрашније хорор филмове. Тренутно, више од 60 убица у Србији налази се на одслужењу доживотне казне за најокрутније злочине. Господин Здравковић истиче да је важно разумети узроке таквих дела, као и то да се борба против насиља мора базирати на свеобухватном приступу који укључује превенцију, правду и рехабилитацију. Иако природа злочина може бити различита, кључни изазов остаје како ефикасно смањити учесталост ових дела и минимизирати њихове последице.

Забрањено преузимање дела или читавог текста без навођења и линковања извора и аутора, у складу са Законом о јавном информисању и медијима.