ХОРОР КАКАВ БЕОГРАД НЕ ПАМТИ: Тајац а затим пуцњи одјекивали Авалом, дечак (16) убио таксисту Бошка - украо пиштољ од оца па свесно кренуо у злочин

Најстрашније је било то што је избор жртве био потпуно случајан. Убијени и убица нису се познавали нити су се икад раније срели.

То недељно поподне, 31. октобра 1971. године, било је облачно и прохладно, са досадном јесењом кишицом. Млади убица са прикривеним пиштољем и црним мислима стигао је из Раковице на Баново Брдо око 17 часова, у први сумрак. На такси станици је видео два-три такси возила, али му се нису свидела. Изненада, поред бензинске пумпе приметио је елегантни зелени "мерцедес 220".

У њему није било путника, а таксиста је изашао из аутомобила да отвори чеп резервоара. Сачекао је да наспе гориво и плати.

Када је Бошко отворио врата, малолетник је пришао и упитао да ли је слободан. Затим је З. Д. сео поред возача и рекао му да га пребаци до Авале, у засеок Прњавор, код Рипња, општина Вождовац.

Ноншалантно заваљен у раскошно меблирано седиште, млади преступник је углавном ћутао. Ретко да би нешто проговорио, а ако би то и учинио интересовао би се за "Мечку".

Таксисти је, иначе, саопштио зашто иде тако далеко. Наиме, близу Авале постоји једна вила и ту су његови пријатељи и познанице организовали журку. Наравно он је обећао и не може их преварити, причао је.

Аутомобил се приближавао крајњем циљу у засеоку Прњавор. Таксиста Бошко није слутио да му је то последња вожња у животу. Малолетник му је мирно рекао да успори, пошто ускоро стижу. После пар стотина метара аутомобил се зауставио у близини фамозне виле. Иако је мрак већ пао, прозори нису били осветљени.

Из "мерцедеса" је изашао З. Д. и после неколико корака застао. Таксисти је вероватно овакво понашање младог путника било сумњиво, мислио је да не жели да плати вожњу, и зато је и он изашао из кола и пошао према њему.

Уперио пиштољ и тражио кључеве од аута

Одједном З. Д. је извадио пиштољ и уперио га према таксисти. Затражио му је кључеве од аутомобила. Претњу оружјем Бошко није озбиљно схватио, а кључеве није хтео да преда. Тајац је трајао само тренутак, а затим је одјекнуо пуцањ.

Тешко рањен у груди, Бошко се затетурао на једну, па на другу страну, посрнуо и пао. Злочинац је бацио пиштољ и пришао жртви, али када је приметио да још даје знаке живота узео је камен и неколико пута га ударио по глави.

Мрак, језив злочин и мртав човек на влажној земљи нису уплашили бескрупулозног разбојника.

Опљачкао је најпре новац, око пола милиона тадашњих динара, а онда је узео из руке мртвог човека кључеве од аутомобила, возачку дозволу, исправе, саобраћајну, здравствену и радну књижицу, легитимацију и неке цедуљице.

Убица-пљачкаш је затим сео у „мерцедес” и дуго је покушавао да покрене снажну машину. Када је већ помишљао да настави пут ауто-стопом махинално је повукао сауг и мотор је забрујао.

Кренуо је ка Ибарској магистрали, према Горњем Милановцу.

Убица први пут сео за волан, па слетео с пута

Вештина вожње није младом убици непозната. Истина, први пут је сео за волан “мечке”, али иза њега су остајали километри. Успут, код Угриноваца, сустигао је неке пешаке који су га са уздигнутим палцем заустављали. З. Д. је успорио, стао и примио Гвоздена Радојичића, земљорадника и још двојицу војника. Убрзо је у кола примио и још једног аутостопера, Миодрага Таталовића из Горњег Милановца.

У препуном „мерцедесу” расположење је било на висини. Ћаскало се о свему и свачему, а млади убица је објашњавао аутостоперима да његов аутомобил може да прими и 16 путника.

У селу Такову, при маневрисању, малолетник се показао као невешт возач. Улетео је у канал и слупао десну страну кола, знатно оштетивши предњи трап.

Ту се друштво разишло. Малолетни убица и беспосличар Таталовић одлучили су да крену возом – у Сарајево.

У дугом путовању убица је свом познанику све испричао о злочину који је починио испод Авале. Готово ништа није прећутао, саопштио му да има много новаца, око пола милиона. Ова вест је обрадовала Таталовића који је увек волео лак живот, проводе и пијанчење. У Сарајеву су купили одела, преобукли се и после краћег задржавања таксијем су се превезли до Зенице.

Београђанин је хтео да пронађе своју познаницу са летовања, извесну Веру Ј. Купио јој је поклоне, али код куће је нису затекли. Сутрадан З. Д. је дошао на идеју да се ипак камуфлира – одлучио је да своју светлу косу префарба у црно.

Инспекторима београдске милиције није требало много да сазнају коме припада пиштољ и након саслушања власника оружја, оца З.Д, расписана је централна потерница за осумњиченим, а слику убице имале су готово све станице милиције у читавој Југославији.

Ухапшени у Зеници

У Зеници су након два дана ухапшени З. Д. и његов компањон Миодраг Таталовић. У Угриновцима је лишен слободе и стопер Гвозден Радојичић, који је убрзо пуштен из затвора.

Истражни органи утврдили су да Гвозден није имао никаквог удела у бекству и да није знао да га је возио дечак који је неколико часова раније извршио свирепи злочин.

Откривено је да се плавокоси злочинац први пут сукобио са законом још 1969. у својој 14-ој години. У београдској милицији био је регистрован као "позајмљивач", а на души је до свирепог убиства имао и неколико мањих крађа, углавном аутомобила "фића". Међу првим криминалним "подвизима" била је крађа аутомобила његовог ујака. Није био осуђиван, на изглед лепушкаст и витак, интелигентан изнад просека.

У разговору са инспекторима отворено је причао о гнусном делу у детаље, готово без трунке гриже савести!

По закону СФРЈ добили минималне казне

Према тадашњем закону СФРЈ убица малолетник није могао бити осуђен на више од 10 година затвора. После пола издржане казне осуђеник је имао чак право да поднесе молбу судским органима за помиловање и могао је да буде ослобођен даљег издржавања казне.

Пунолетни Миодраг Таталовић могао је да добије највише до пет година строгог затвора, јер органима гоњења није пријавио убицу, који му се поверио.

Суд је дечака убицу З. Д. прогласио кривим, пошто је до детаља описао свој злочин. Испоставило се да је избор жртве био случајан. Оптуженог је бранио тада млади београдски адвокат Бранислав Тапушковић

Судија Радојица Николић осудио га је на девет година и шест месеци малолетничког затвора. Ова казна З. Д. изречена је због тешког разбојништва са убиством (члан 253. став 2. Кривичног законика), пошто судско веће није прихватило квалификацију тужиоца да је извршио убиство из користољубља (члан 135. став 2. тачка 3).

Судија Николић је нагласио да је суд пресудом обавезао родитеље З. Д. (отац и мајка су му у радном односу, имају своју кућу, плац и аутомобил) да накнаде штету коју іе починио њихов син. Висина одштете одређена је у парничном поступку. Њихова имовина, по оцени судије Николића, била је довољна да обезбеди алиментацију удовици и деци убијеног таксисте.

На крају судија Николић је упознао новинаре да је З. Д. изразио жељу да одмах буде упућен на издржавање казне и изразио кајање, рекавши да је свестан да ће доживотно носити жиг убице.

Изашао је из затвора 1981. године. Није познато како је живео даље и да ли се можда и сада креће улицама Београда. Уколико је жив, данас има 70 година.

Извор: Србија Данас/Блиц/Калдрма