"Ишао сам ходником и крајичком ока видео тело детета..." Син настрадалог у трагедији у Новом Саду описао потресне детаље из болнице: "То што сам видео је..."

Пензионер је кобног дана, 1. новембра неколико минута пре подне седео је на клупи испод бетонске конструкције и безбрижно чекао аутобус за Каћ како би отишао да посети ћерку и њену породицу. Седео је на средини надстрешнице када је, иза за сада непознатог разлога, пала конструкција на путнике који су чекали превоз. У несрећи страдало је 14 жртава.

На Месном гробљу у Буковцу у пратњи неутешне деце и бивше супруге испраћен је на вечни починак. Уплакани и у црнини примали су саучешће од пријатеља, познаника и рођака који су дошли да га испрате како доликује. Из масе се могао чути плач, јецаји и понеки коментар да им је жао што је на овакав начин настрадао.

- Био је болестан, спремали смо се да би могао од те болести умрети, а не овако. Изненада, колико год да се човек припрема за тако нешто, увек занеми када дођу лоше вести - могло се чути од окупљених мештана Буковца.

Није дочекао да се излечи од подмукле болести од које се лечио, као ни осмо унуче које ускоро треба да му се роди. Он је, према речима окупљених, цео радни век провео у новосадској фабрици, док је своје пензионерске дане проводио у дружењу са породицом и пријатељима. 

Његов син је јуче са сузама у очима описао како је сазнао за трагедију на станици у Новом Саду. Био је у аутобусу када му је јављено да ће га чекати патрола на следећој станици како би му саопштили вест да је остао без оца.

- Седео је на клупи, читао је новине и чекао аутобус. Тата је седео на средини те надстрешнице и одједном је све пало. Тоне бетона су пале на њега - рекао је.

Наш неутешни саговорник потом је објаснио хорор филм у коме се нашао, када је ишао у Институт за судску медицину у Новом Саду како би идентификовао оца.

- Верујте, то што сам тамо видео, то не може да се опише, објасни... Све породице страдалих дошле су у суботу у исто време да препознају најмлијије. Идем ходником, а не знам шта ме држи да ходам. То је нека језа, не знам, тај неки осећај. Не знаш шта ћеш затећи. Мој тата је био у соби број пет, а док сам ишао ходником ка тој просторији крајичком ока видео сам у соби број три - тело детета. Боже, која туга. То што сам видео, то је... - рекао нам је потресним гласом Бојан док брише сузе.

- Од њих ништа није остало, ништа! Тату сам препознао по сату, то је једино што сам могао да идентификујем. Видео сам му главу, то је он, видео сам га лежи покривен.

Србија Данас/Курир