Како је изгледао последњи дан Зорана Ђинђића? Ево шта је све претходило полицијској акцији "Сабља" - Све је било као у филму, трајало је пет минута" (ВИДЕО)

Био је то уобичајен дан за премијера, који је требало да има неколико састанака. У првом саопштењу после убиства премијера, Влада Србије је као организаторе и починиоце атентата означила криминалце из такозваног земунског клана, а као коловође групе идентификовала некадашњег команданта распуштене Јединице за специјалне операције Милорада Улемека Легију, као и вође криминалног земунског клана Душана Спасојевића Шиптара и Милета Луковића Кума.

 - Премијера је болела нога тог дана и било је речи да тог дана нећемо радити. На крају је дефинитивно одлучено да нећемо ићи на посао и ми смо се разишли. После неких сат времена поново сам се чуо са Дијаном, телефоном или са Салетом - возачем, план је промењен. премијер  ипак креће на посао и ми поново треба да се нађемо у Влади - испричао је Милан Веруовић, премијеров тадашњи телеохранитељ за филм "Последњи дан Зорана Ђинђића", продукције РТС и додао:

- Ушли смо у двориште резиденције, Сале и ја, његовим аутом, а остала два аута су остала испред резиденције. Ја сам позвонио на врата, отворила ми је Ружица као и сваког дана, рекла ми је да причекам још мало да се председник спреми, ја сам сачекао. Ништа неуобичајено тог дана, као и сваког другог. Сачекали смо испред, у дворишту.

Једина неуобичајена ствар тог дана било је премијерово кашњење, као и ћутање. 

 - Премијер је каснио више од 20 минута при изласку из резиденције, што за њега није био обичај. Био је леп дан, ми смо стајали напољу, причали смо са Ружицом, која је изашла да поприча са нама. Он је изашао негде око 12:30, 12:32, отприлике. Ушао је у кола, поздравио нас и то је било све од њега тај дан - испричао је Александар Бјелић - возач.

"Обично би у колима коментарисао догађаје претходног дана или би питао Салета или мене шта се дешава, шта има ново. Тог дана, ништа нас није питао. Дан је протекао у ћутању. Наша вожња од резиденције до зграде Владе трајала је неких 5 минута. Тог дана, ништа нисмо рекли један другом", испричао је Веруовић.

"Ја сам изашао први из аута, додао сам председнику штаке, ослањајући се на њих, он је изашао из аута и кренули смо ка згради Владе. Дошли смо до самог улаза у зграду Владе. У том тренутку, чуо сам први пуцањ, он је јаукнуо болно. Окренуо сам се према њему и чуо сам стршно јак прасак. Ја, схватавши да пуцају још увек и да нас држе на нишану, видим да ми нога крвари, у том тренутку сам мислио да сам погођен у ногу. На лактовима покушавам да се се привучем ауту и да некако нађем заклон испод аута. Отвара левом руком ауто, улазим у њега. У том тренутку, мој колега, улази у ауто у који сам ја ушао, седа за волан аута и креће из дворишта", објаснио је Веруовић.

 - Пришао сам, окренуо сам га, није се видела крв, није се видело ништа. Није давао ни било какве знакове. Кренуо сам да га вучем горе, испод мог тела, не знајући да ли ће још нешто бити, да ли ће се још пуцати... Кад смо ушли унутра, притрчао ми је још један колега, помогао ми да га однесемо на други део степеница. Покушали смо да му укажемо помоћ, да видимо шта се дешава. Тад смо први пут видели да је погођен, видели смо крв. Неко је звао Хитну помоћ, они су дошли тек након 5 минута. У једном моменту смо одлучили да га изнесемо, ставимо у кола и одвеземо у Хитну помоћ - рекао је Бјелић.

Доктор Миљко Ристић био је последњи лекар који је видео српског премијера Зорана Ђинђића живог и тај дан када га је оперисао након што је на Ђинђића пуцано ће памтити, како каже, док је жив. Један од најбољих српских кардиохирурга, доктор Ристић, започео је операцију Ђинђића која се нажалост трагично завршила.

 - И даље имам осећај као да се све то јуче десило, а не пре толико година. Као да сам јуче узео скалпел и почео да правим рез на грудима. Чак су ми кристално јасни и моменти пре него што сам ушао у Ургентни центар после позива секретарице тадашњег директора Клиничког центра Србије Војка Ђукића да хитно дођем са кардиохирургије, зграде која се налази преко пута, где сам пола сата пре тога завршио операцију над једним пацијентом - рекао је својевремено др Ристић.

Доктор Ристић је уједно и човек који је 12. марта 2003. године у својим рукама држао тешко рањено срце премијера Ђинђића, чија је смрт променила даљи ток српске историје. "Све је било као у филму. Изашао сам из сале на својој клиници. Није прошло ни пола сата кад ми је зазвонио телефон. Био је то позив да хитно дођем у Ургентни. Да не питам ништа, само да се појавим. То се десило око 12.30 часова. Питао сам у коју амбуланту да дођем, јер их тамо има много, добио сам одговор: 'Докторе, биће вам све јасно кад се будете појавили'", рекао је Ристић.

Он је додао да му је, када је тамо стигао, било јасно да је реч о некој јавној личности. Како је навео, кад је ушао у зграду, рекли су му да иде у амбуланту за реанимацију, где је још на вратима видео да је на столу Ђинђић.

"Био је јако блед. Витални знаци су били лоши. Притисак, пулс и дисање били су испод свих физиолошких граница. Није било дилеме да он мора истог часа у операциону салу, да покушамо да га вратимо у живот отварањем грудног коша, масажом срца која се примењује у таквим ситуацијама... Трчећи смо одвезли Ђинђића у салу. За неколико минута већ је био на столу. Сви смо били ту од хируршке екипе. Скалпел ми је био у руци. Почео сам да правим рез на његовим грудима", каже Ристић и додаје:

"При отварању грудног коша наишли смо на енромну количину крви која се ту скупила. Уочили смо велику рану на десној страни срца, шест пута два центиметра, и једну мању на супротној страни. Брзо смо их закрпили. Покушали смо масажу, реанимацију, али то није давало никаквог ефекта. Исто је било са надокнадом крви и осталих течности. Ристић наводи да је Зоран Ђинђић тада доста крварио. Каже да нису могли да уоче шта се дешава јер на телу није било других видљивих повреда, сем улазне и излазне ране од метка, тада су одлучили да му отворе трбух.

"Истог момента из њега је изашла огромна количина крви. Извор толиког крварења била је јетра. Распала се у хиљаде парчића! Дакле, радило се о веома разорном метку, који је, осим што је директно повредио срце, имао веома велики бочни притисак на околне органе, у овом случају јетру. Било ју је немогуће ушити. Схватили смо зашто реанимација није дала резултате", изјавио је Ристић и тада додао:

"Надокнада крви и осталих течности и даље није давала резултате јер су повреде јетре биле такве да све што уђе у тело, одмах исцури кроз тај разорени орган. Немогућа ситуација. Цела операција није трајала дуже од сата. У том тренутку пацијенту је могла да спасе живот тренутна трансплантација органа, што тада нисмо имали. Прогласили смо смрт.

Ристић је тог дана био последња особа која је у својим рукама држала, како каже, Ђинђићево срце:"Држао сам премијерово срце у рукама. Није први пут. Хиљаде туђих срца држао сам у својим рукама. Али терет у том тренутку размишљања био ми је коју методу применити, који хируршки приступ имати, који инструмент употребити, који конац... и како ће се завршити операција на Ђинђићевом срцу.