Легијино писмо које је најавило Ђинђићево убиство: Оно што је рекао одзвања и након две деценије

Писмо је доспело у јавност 27. јануара 2003, непуна два месеца пре ликвидације тадашњег премијера за чије убиство је осуђен Милорад Улемек Легија. Садржај писма преносимо у целости.

"Где су границе људског и српског достојанства. Одбројавају нам последње дане, играјући се са нашим судбинама, као уосталом васцелог народа. Газе последња упоришта националног поноса и достојанства, при чему љагају искрене патриоте желећи да их подведу под сопствене критеријуме понашања и владања. А, који су испод и најнижих норми подаништва, па и сопственог ниподаштавања.

Прихватили смо бесплатну улазницу за свет 5. октобра 2.000 године и учинили да тај пут прође без проливања српске крви. Веровали смо да је тај демократски глобални свет са нама и ми с њима. И када смо током бомбардовања бранили част и достојанство свога народа, као војници и искрене патриоте, када су нам се у сећања урезивале слике погинулих, девојчице чије је снове разнела бомба... Па и сада, иако смо горко отрежњени - поступцима и понашањима оних који нас данас воде у тај исти свет.

Пристигли на искреној, спонтаној народној вољи, учинили су и чине све да докажу и покажу како им до те воље није нимало стало. Уместо да се 8. октобра 200. године пресаберу и јасно свима кажу колика је цена нашег прикључења модерним светским интеграцијама, бројана у људским главама које се морају принети Хашком трибуналу - окренули су се својим ситним политичким интересима и међусобним трвењима, одсликавајући на најгори могући начин своју праву ћуд. А, онда је пропадио српски инат чије се границе не могу измерити, нити зауставити. И њиховим дојучерашњим светским менторима било је одмах јасно, да уместо равноправних политичких партнера имају пред собом политичке поданике који стално померају и изналазе нове нивое снисходљивости.

Зар да им лекцију из патриотизма са темом Хаг држе хрватски политичари о томе како ипак постоје границе политичких компромиса и народног достојанства? Обезвређивање и омаловажање сопствене државе као да нема краја... Заклете демократе, светски реформисти, пуне две године држе за председника човека свргнутог режима, политичку марионету коју су на крају 'каргом' истоварили у Хагу. Кажу, смењен је директор БИА, јер није хтео да хапси Шљиванчанина и друге оптужене за ратне злочине... Питам се, шта би било да их је ухапсио? Да ли би му можда дали орден или би га оставили да о њему суди народ и историја... Причају о мафији, криминалу, о неспособности полиције... Није полиција крива и није тачно да је неспособна, већ је исполитизовано руководство којем је мера политички интерес, а не професионална обавеза. Каква мафија, неколико раштрканих банди... Све би се довело у ред веома брзо, само да постоји интерес и воља појединаца. Јадна ли је земља и полиција у њој ако јој случајеве треба да решава Љубиша Буха, звани Чуме, својим сведочењима. Још је тужнија чињеница да се таквима службе да љагају и руше друге, оне којима је и те како стало до ове земље и овога народа и који су то небројено пута показали и доказали.

Не могу а да не помислим како је ипак све то дело истих људи, оних којима ништа није свето и којима ни до чега што је српско - није стало! Па ни до оних који су крварили и чија су мртва тела развлачена дуж ратишта и од којих је остало само скромно сећање на избледелој фотографији у спомен-соби наших хероја у Кули. Ако нећете и не желите да поштујете бивше, па ни садашње команданте, поштујете бар мртве! Нико, па ни историја, то вам неће опростити. Још мање они којима се апсолутно непотребно на овај начин додворавате. Треба да знате, сваки народ поштује своје војнике.

Јер, они су војници у служби отаџбине и само то хоће и да буду. Ваљда и због тога мени данас не дају да будем то што јесам. Али, зато хоће да будем оно што нисам, да сам радио - оно што нисам радио. Баш у томе је проблем: јер они раде оно што не треба да раде, а причају оно што не мисле. Значи - лажу нас.

Због тога, мера мог живота је величина националног достојанства и патриотизма који носим у себи, а не количина подаништва и снисходљивости коју показујем према другима. Посебно према онима без којих не можемо, нити хоћемо. Али на прави начин. Боље ћемо се разумети и више ће нас и они поштовати. Свет нам се смејао, нису могли чудомда се начуде како тај чувени реформски курс трпи 'милошевићевца' на челу Србије? Али, требало им је за лична поткусуривања, која сви ми сваког дана и уживо гледамо и слушамо.

Сплеткарења, оговарања, скупштинско-посланичке интересне пребацивке у којима више никоме живом није јасно, па изгледа ни њима самима, с ким су у коалицији, за кога јесу а за кога нису... Политика реваншизма и освете, свак' против свакога, њен је основни мото. Као да историја од њих почиње... За кратко време, много кратко, заборавили су све. Крчме последње кредите народне воље у којима има места само за њих саме.

Народ, и ма ко други, изгледа да им више није потребан. Ни за изборе, јер изгледа ни њих више неће бити. Верују, ни нас, јер им је толико стало да нас се по сваку цену и на било који начин реше...", пише у Легијином писму.