Мајка преминуле Љиљане Арамбашић: Њени крици су одзвањали болницом, НИЈЕДНА КАЗНА НИЈЕ ДОВОЉНО ВЕЛИКА

Ово суђење је било за сву нашу децу. Ниједна казна није довољно велика за оно што је прошла моја Љиљана. Овако Илинка Арамбашић, мајка Љиљане Арамбашић, преминуле од перформације слепог црева 2002. године коментарише пресуду на по две године затвора за две докторке ГАК "Вишеградска" које су несавесно лечиле њену ћерку.

Апелациони суд у Београду је након 16 година од трагедије, правоснажно осудио на по две године затвора две докторке Инситута за гинекологију и акушерство због несавесног и неадекватног лечења Љиљане Арамбашић, која је 2002. године преминула од последница упале слепог црева.

Осуђеним специјалистима гинекологије и акушерства Вери Миленковић и Гордани Милетић поред затворске казне правоснажно је изречена и забрана обављања делатности од две године, која ће се применити након извршења казне затвора.

Овом одлуком одбијене су све жалбе и потврђена је пресуда Првог основног суда у Београду, а њом су лекари Милош Радовић, Србољуб Миличевић и Александар Јовановић правоснажно ослобођени од оптужбе да су извршили кривично дело тешко дело против здравља људи.

Како каже мајке преминуле Љиљане, након 16 година од трагедије, пресуда је "доведена до безначајности".

- Ова пресуда је толико умањена и доведена до безначајности да не знам треба ли ишта да коментаришем. Ниједна казна није довољно велика - рекла је Арамбашић.

Према пресуди, Милетић и Миленковић су осуђене јер су од 18. до 20. фебруара у Институту за гинекологију и акушерство у Београду, као лекари специјалисти несавесно поступале при пружању лекарске помоћи сада покојној Љиљани и тиме проузроковале погоршање њеног здравственог стања, услед чега је 21. фебруара 2002. године код ње наступила смрт.

У образложењу пресуде Апелационог суда се, између осталог наводи да је, прихватајући исказ судског вештака, првостепени суд правилно утврдио да стандард пажње значи да лекар треба да одвоји потребно време да се посвети пацијенту, да разговара са њим, прегледа га, анализира лабораторијске и остале анализе и на основу тога донесе одређени закључак.

- Уколико нешто од овога изостане онда томе није посвећена довољна пажња и тада кажемо да је стандард пажње низак, те да етика здравственог особља мора да нуде на највишем нивоу и да је то неписано правило. Због тога је правилан закључак првостепеног суда да је Гордана Милетић критичном приликом уопште несавесно поступала при пружању лекарске помоћи Арамбашићевој - наводи Апелациони суд.

Такође, у односу на Веру Миленковић, Апелациони суд налази да, имајући у виду целокупно лечење Љиљане Арамбашић на клиници Института за гинекологију и акушерство, није поступљено са потребним стандардом пажње, те да је Миленковић уопште несавесно поступала при пружању лекарске помоћи.

У односу на Александра Јовановића, Србољуба Милићевића и Милоша Радовића Апелациони суд је нашао да је правилно првостепени суд утврдио да није доказано да су ови окривљени поступали на начин како им се то оптужним актом пуномоћника оштећених као тужилаца ставља на терет због чега их је правилно ослободио од оптужбе, наводи се у образложењу пресуде.

Према писању медија, Љиљана Арамбашић се 15. фебруара 2002. године због јаких болова у стомаку јавила у београдски Ургентни центар, а дежурни хирург је проценио да су њене здравствене тегобе гинеколошке природе па је примљена на Гинеколошко акушерску клинику.

Из ГАК-а су Љиљану, пошто је готово непрестано вриштала, упутили у Институт за психијатријске болести "Лаза Лазаревић", где су лекари одмах закључили да није пацијент за њих и упутили је поново у Ургентни центар, пренели су раније медији.

Због високе температуре није хоспитализована у Ургентном центру, већ је упућена у Институт за инфективне и тропске болести где је примљена 21. фебруара.

По пријему у болницу већ је била у коми и исте ноћи је преминула.