"ВРЕМЕ НЕ ЛЕЧИ НИШТА, 4. МАЈ НИКАДА НЕЋЕ ПРОЋИ" Сестра убијеног младића у Дубони о болу који преживљава породица: У кући тишина и празнина
Далибор би 1. јула напунио 25 година, али његов млади живот, пун планова за будућност, је прекинут тог кобног 4. маја.
Сузана Ранковић, сестра Далибора Тодоровића који је убијен у масакру у Дубони, код Младеновца, у исповести за медије каже да су прошла два месеца, али 4. мај није... И никада неће проћи, тврди она, јер тако нешто не може да се заборави, са тим човек мора да научи да живи, али онако само како он зна... Туга, сузе и бол нису престали, само су се повећали, јер, према њеним речима, жеља да га породица види и загрли је све јача.
НОВА ОДЛУКА ТУЖИЛАШТВА О БРАТУ УРОША БЛАЖИЋА: Ево шта се дешава са породицом осумњиченог за масакр код Младеновца
ДВА МЕСЕЦА ОД МАСАКРА КОД МЛАДЕНОВЦА: Шта све знамо о случају који је потресао Србију
ПОТРЕСНА ИСПОВЕСТ СУПРУГЕ РАЊЕНОГ У МАСАКРУ КОД МЛАДЕНОВЦА Позвао ме и рекао: "Неко нас је поубијао!"
Далибор Тодоровић (24) је једна од девет жртава масакра, када је Урош Блажић (20) узео калашњиков и у ноћи 4. маја кренуо у свој крвави поход у селима у околини Младеновца.
- Животи су се променили свим породицама, па и мештанима, више ништа није као пре, нити ће бити... Скоро свакодневно сам код мојих или ако нисам, у контакту смо, али више ни разговори нису као пре, сву своју тугу испољавам кроз песме које ноћу, кад останем сама, пишем и посвећујем њему, али ни та туга не излази у количини коју имам... Мајчине сузе и после 60 дана не престају, нити су се смањиле, што значи да време не лечи ништа, као ни очев бол и поглед који је остао од тог догађаја - прича Сузана, сестра убијеног Далибора, која се већ два месеца буди са болом због губитка свој брата.
Далибор би 1. јула напунио 25 година, али његов млади живот, пун планова за будућност, је прекинут тог кобног 4. маја. Његова сестра о њему прича као увек веселом, посебном и младићу пуном љубави.
- Много људи је од тада прошло кроз нашу кућу, али нико није изашао, а да није бар сузу пустио. У кући влада тишина и велика празнина, само се чује јецај мајке која седи истовремено гледајући кроз прозор када ће Дача наићи однекуд, као што га је осмех њен чекао са посла, његове ствари које су остале непомерене, оставивши онако како је он оставио, и мирис који осећа кад уђе у собу, као да је још увек ту... Он је био посебан, позитиван и пун позитивне енергије, и био је мој, волео је да помогне свима, волео је живот, радовао се сваком дану, волео је изненађења и често их је приређивао драгим особама, као и они њему. Увек је био насмејан и пун шале, на њега човек никада није могао да се наљути. Био је брат, пријатељ, друг, био је само за пожелети, то се и сада види колико свећа затекнемо недогорелих на гробу и које се пале док смо ми тамо... са њим су узели све, упропастили нам живот. Верујем да је у свакој породици тако, које су изгубиле децу, као што је у мојој - прича Сузана.
Мајка је написала и посветила песму сину којег је изгубила те вечери у Дубони.
Анђелу мом
Сунце моје, радости мајкина,
Што ми оде и нестаде у најлепшим годинама.
Што си ме оставио да патим над гробом твојим,
туга, бол, сваким даном све ме јаце стеже.
Сваки дан ми је све теже и теже.
Душа и срце све ме за тобом боли,
док је мајка жива имаће ко да те се сећа и воли.
Сломљеног срца, и рањене душе,
Бога молим да ми те чува.
Нек ти подари РАЈСКУ ЛЕПОТУ
Јер си ти сине заслужио у свом животу.
Нисам сине као што сам била,
Сузе су константне од кад сам тебе изгубила.
Имати те за сина била је срећа,
А изгубити те туга је највећа. Анђеле мој.
О убици не жели да прича, не спомиње му ни име, али каже да "такав монструм треба заувек да остане у затвору", као и да је важно да се испита његова породица.
- Кад кажу да од горег има горе, ја мислим да од овога нема ни на овакав начин... Жао ми је што смо рођени у оваквом времену, што је велики процес чекања, суђења и бриге шта ће бити на крају. Тај монструм не треба да види светло дана кад је он те ноћи сам себи пресудио таквим делом. И сви који су знали из породице за ту количину оружја, сви да буду кажњени јер "ивер не пада далеко од кладе", да се казне и остану заувек у затвору. Кад би био такав један пример казне, такав закон, ми више не бисмо имали ни лопова, а камоли монструма, и не бисмо виђали свакодневно родитеље, бабе, деде од убица који се шетају слободно - каже Сузана.
