"Можда имамо ту срећу што нас је ово још више зближило, што смо се окренули вери...." Потресна исповест оца убијене Ангелине у масакру на Врачару (ВИДЕО)

Анђелко Аћимовић открива како су он и његови ближњи пронашли утеху у заједништву и молитви, док кроз сваки дан пролазе са сећањем на своју Ангелину.

Болне ране родитеља убијене деце из Основне школе "Владислав Рибникар" поново су оживљене сведочењем дечака који је 3. маја 2023. године починио незамислив злочин. Његово сведочење, у којем је оптужио своје родитеље и инструктора стрељане, било је његово прво напуштање психијатријске клинике од тог кобног дана. Свака његова реч, прожета тугом и подсећањем на незацељиве ране, додатно је продубила бол не само родитеља невино страдале деце, већ и целог народа. Као да се с тим сведочењем бол, која никада није ни нестала, још једном пробудила у свима.

Анђелко Аћимовић, отац убијене девојчице Ангелине, искрено говори о томе како су он и његова породица утеху пронашли у вери и молитви.

- Свака породица пролази кроз искушења, несугласице, различита мишљења и тензије... Често је све напето као струна. Свесно смо се трудили да оставимо по страни разлике, да задржимо мир и јединство. Најважније је било да останемо заједно - прича он, док његова бол прелази у тишину вере.

У тренуцима када је туга превелика да би је човек сам изнео, породица Аћимовић, попут многих других погођених сличним трагедијама, нашла је утеху у Христу и Његовој Цркви. Свака молитва, свака литургија постала је извор снаге, а осећај присуства њихове Ангелине, како Анђелко сведочи, даје им знакове да наставе даље.

- Можда имамо ту срећу што нас је ово још више зближило, што смо се окренули вери, Цркви, молитви. Нисмо пропустили ниједну литургију од тада. То нам помаже да схватимо суштину живота на земљи, али и оног после - рекао је Анђелко гостујући на ТВ Прва.

И док је бол неизмерна, љубав и заједништво, изграђени кроз молитву, постају снага која надилази сваки осећај губитка. Анђелко посебно наглашава да, чак и док се моле за своју Ангелину, осећају њену присутност, како их води и помаже у многим стварима.

- Најважније је да све друго оставите по страни. Само кроз заједништво, љубав и заједничку борбу можемо изаћи из ове таме - закључује он.

У свету препуном патње, често се суочавамо с губицима који нас остављају без даха. Ипак, у тим тамним тренуцима, људска повезаност и заједништво постају наши највећи ослонци. Христова порука љубави и наде може нам помоћи да се поново окупимо и пронађемо снагу да идемо напред.

Кроз молитву и подршку једни другима, учимо да је свака суза део наше људскости и да је љубав која надилази бол оно што нас чини бољим људима. Наша вера нас инспирише да се боримо за светлост чак и када се чини да је тма свуда око нас. У овој заједничкој борби, свако од нас може бити светионик наде, помажући другима да пронађу мир и утеху.