Небојшина бивша колегиница отворила душу: Ово је права истина о масакру у Рузвелтовој

У понедељак 12. марта цела Србија је чула за фирму "Привредни саветник – информационе технологије" . Разлог  је био стравичан. Нешто пре 11 часова у њене просторије ушетао је наоружани Небојша Стојилковић и хладнокрвно убио колегу Бранка Кањевца (31), тешко ранио Марка Филиповића (36), док је Игор Раденковић неким чудом преживео пад са висине од 8 метара. 

Четири дана касније, након бројних медијских спекулација и нагађања око тога шта се, како, и зашто догодило, на Фејсбуку се огласила једна од запослених у тој фирми, Наташа Наранчић. 

У жељи да "појасни неке ствари и стане на пут спекулацијама и неистинама"  Наташа, која је била непосредни очевидац стравичног злочина, али и неко ко је свакодневно проводио време и са убијеним и са убицом одлучила је да исприча праву истину о злочину који је потресао Србију.

"Упуцао би и мене да нисам утрчао у аутобус": Колега помахниталог програмера ЧУДОМ избегао смрт

Њену причу вам преносимо у целости:

- Борим се са собом да не пишем ништа, али не могу да останем равнодушна на неистине и шпекулације које читам по новинама, везано за трагедију која се у понедељак десила у нашој фирми. Полиција нам је забранила да причамо са медијима, да не ометамо истрагу. Али, отишло је предалеко и у штампи и у коментарима. Па ево, ја лично, док наша фирма званично не изда сопшење, желим да појасним неке ствари. А обзиром на крајни исход, даље истраге тешко да ће бити.

Помахнитали програмер тачно знао у кога пуца: Кад је УБИО шефа испалио рафал и на колегинице

Фирма Привредни саветник – информационе технологије (ПС.ИТ) је мала софтверска фирма која је до скоро запошљавала раднике само по препоруци. Тако је дошао и наш, сада покојни Кањевац, а на његову препоруку касније, иронијом судбине и нападач, такође покојни Небојша. Фирма је топла, пријатељска са јако добрим међуљудским односима. Увек сви заједно идемо на разноразне прославе, свадбе, куглање, „теам буилдинг-е“... Уствари, ишли смо сви, осим Небојше.

Покушавали смо да му се приближимо, да га разгалимо, да му помогнмо да постане део екипе, али се он није дао. Остајао је тврд, често и груб на наше покушаје. Након неког времена смо одустали и испоштовали његову жељу за приватношћу. Долазио је у неколико наврата у сукобе са колегама, али само вербалне. Имао је обичај и да оде у другу канцеларију, да се закључа и да ради.

ТУГА до неба: Бранко којег је изрешетао убица из Рузвелтове иза себе оставио СИНА (1)

Схватили смо то као потребу за миром, јер је иначе фирма прометна јер често колеге улазе и излазе из канцеларије, јер сви међусобно сарађују: и консултанти, и подршка и програмери, а провуче се и по неки позив од корисника. Мислили смо само да га све то омета у раду. Опет са некима је налазио заједнички језик и умео је и да се и нашали. У крајњем случају, не жели свако да му фирма буде „друга кућа“ и нисмо хтели да га форсирамо. Углавном је радио на пројектима који нису превише захтевали тимски рад и где је имао пуну слободу у раду. Све до последњег пројекта.

Програмер данима планирао злочин: Уочи масакра отишао у Врање и украо очев пиштољ

С друге стране, Кањевац је био свима мио и драг. Насмејан, шаљив, али и озбиљан и предан радник када се то од њега захтевало. Радио је код нас неколико година, али жеља за новим знањем и новим технологијама га је одвела у другу фирму. Тамо је радио пар година, стицао нова знања, доста је путовао и показао се као одличан радник. Међутим, оженио се, добио сина и желео је што више времена да посвети својој новој породици, и синчићу који је скоро напунио годину дана.

Желео је да обнови сарадњу са нама, волео је људе у нашој фирми, био је пун идеја и жеље да наставимо на пројекту који је он сам започео док је радио код нас. Сви су се сложили и пројекат је настављен. Кањевац је постао вођа пројекта.

ОБДУКЦИЈА ПОКАЗАЛА: Након ТРАГЕДИЈЕ у Рузвелтовој убица пуцао прво у плинску боцу, па себи у чело

Радило се све заједно, тимски, али уз поштовање одређених процедура и правила.

Небојша то никако није могао да прихвати, па је и даље радио сам за себе и на неки начин саботирао остале, непоштовањем процедура. У више наврата је разговарано са њим, тражено је од њега да покуша да се прилагоди, али након безуспешних покушаја, у четвртак, 8. марта му је речено да ће бити скинут са пројекта. Директор и даље није хтео да му да отказ, већ је хтео да се потруди опет да му нађе неки пројекат који неће захтевати превише тимски рад, али је он одбио и рекао да раскида сарадњу. Покупио је своје ствари и отишао из фирме.

Није се појављивао нити се коме јављао до тог кобног понедејлка. Онда је дошао у фирму, нас неколико је било на састанку, видели смо само његову силуету док је пролазио. Сви смо помислили да је дошао или да изглади ствари или да потпише решење о престанку сарадње. Ушао је у нашу канцеларију смртно озбиљан (какав је додуше већином и био), скенирао све погледом и затворио врата. После тога се чуло неколико пуцњева. У први мах смо помислили да су петарде, али онда су се и наша врата опет отворила и један колега нам је свима викнуо да се сакријемо под сто...

Огласила се сестра једне од жртава ХОРОРА из РУЗВЕЛТОВЕ: "Марко је у стабилном стању, колико је то могуће"

Следеће чега се сећам је да сам под столом са кумом која ми је и колегиница, док се око нас чују пуцњи. После сам сазнала да сам, вероватно скамењена и неверујући шта се дешава, стајала док ме кума није повукла под сто. Када су људи почели да се крећу, трче у паници, схватили смо да је Небојша отишао. Тада је кренула агонија... Видели смо непокретног Кањевца на поду, двојица колега су притрчали да му помогну, видели смо у другој канцеларији нашег рањеног Марета у страшним боловима, и сазнали да је и наш Игор склизнуо са симса из своје канцеларије, где је покушао да се сакрије од Небојше када је чуо пуцње.

Колико је метака Небојша испалио, колико је остало у шаржеру који му је испао када се један метак (срећом) заглавио, шта је он после урадио.. то је ствар полиције.

Нашег драгог Кањевца више нема и неће га ништа вратити. Покој му души и вечна му слава. А његовој и нашој Анчи, и њиховом Ђолету, желим да покушају да преброде губитак како могу и колико могу и да покушају да нађу неку утеху у свему овоме.