"Није требало да ме лажете!" Мајка малог Уроша ПРЕД СМРТ дала сину ОБЕЋАЊЕ

- Стално ми је говорио: "Бакице, најтеже ми је да видим да други имају тате, а ја немам. Ја тада будем тужан и буде ми тешко". Ето, сада је отишао код свог тате. Сада су заједно. Код Бога."

Овако дрхтавим гласом започиње причу Сабина Драгојловић, бака дечака Уроша Драгојловић (9) из насеља Скела у Обреновцу који је у ноћи између суботе и недеље пронађен обешен у шупи. Сузних очију, палећи цигарету једну за другом, несрећна бака скупила је снаге и испричала кроз какву је животну драму пролазио малени дечак. Док препричава догађаје који су претходили његовој смрти, Сабинин поглед лута и застаје на унукама - три сестре маленог Уроша. Оне су стигле са мајком која је јуче била на Институту за судску медицину.

Тамо где бака застане како би обрисала сузе које се сливају низ образе, девојчице наставе и то све како би испричале свима ко је био њихов брат. Његова сестра близнакиња само је немо слушала.

- У бесвести сам тешкој. Сина, Урошевог тату, нажалост сам изгубила када је имао 24 године. Ево сада, четири године касније, стрефила ме је још једна трагедија. Остала сам без његовог сина јединца. Мог Уроша - прича дрхтавим гласом Сабина.

Како каже, дечак је последње две године са својом најстаријом сестром живео код ње и њеног супруга, Урошевог деде, те је и процес око добијања старатељства над њима био у поступку. Према њеним речима, радници Центра за социјални рад долазили су и обављали разговоре са њима. Мајку која се преудала у Босни, сестру близнакињу и најмлађу сестру виђао је за време распуста.

- Он је чезнуо за сестром близнакињом. Био је помало љут на њу што му није рекла да ће отићи са мамом. Када ју је видео први пут након одласка, казао јој је: "Требало је да ми кажете да ћете ићи, а не да лажете. Ја свакако не бих ишао са вама, остао бих у својој кући, у татиној кући, али је требало да ми кажете да одлазите". Мајка му је обећала да ће га за распуст одвести у Босну - прича дрхтавим гласом Сабина.

А друге сестре настављају: - Када је умро бата, његове маце су отишле у његову собу. Једна је легла на његов кревет, а друга на патике и целу ноћ су ту спавале. Наш бата је био много добар - тужно и углас изговарају дечакове сестрице.

Бака се присећа како је дечак причао о оцу.

- Знао је да ми каже: "Бабице, хоћеш ли да узмемо колица и одемо на гробље. Да ископам свога тају. Само да га видимо - једва изговара Сабина. Како каже, дечак је пред спавање често плакао.

- Сваки дан љубио је у орману очеву јакну. Размишљала сам и да је склоним, али он ће мени на то: "Баба, немој да си некоме дала татину јакну. Ја ћу да носим ту јакну. Она мени сва мирише на њега" - прича Сабина и додаје да је дечак окачио слику оца изнад кревета да је гледа пре спавања.

Док бака грца у сузама, дечакова најмлађа сестра притрчава у разговор:

- Рекао ми је: "Једног дана ћете видети када будем нестао. Зато што ми је нестао мој тата, могу и ја отићи".