Никола написао потресну песму "Добојска трагедија" и посветио је настрадалој породици Ђедовац
Аматерски песник Никола Миловановић стиховима је показао своју тугу...
Трагична саобраћајна несрећа у којој су животе изгубила четири члана породице Ђедовац из Добоја у недељу је потресла целу Републику Српску, али и регион.
Николина (18) није издржала: Цела породица СТРАДАЛА после судара аутомобила и воза (ФОТО)
Родитељи Златко и Славица, као и ћерка Кристина Ђедовац на месту несреће су изгубили живот када је у њихов аутомобил на шинама ударио теретни воз. Друга ћерка, Николина, са тешким повредама превезена је у болницу али је након два дана изгубила битку за живот.
Ова трагедија никога није оставила равнодушним. Почаст породици Ђедовац у уторак је одало више од хиљаду пријатеља и познаника који су их испратили на последњи починак у месту Станови код Добоја, а због ове страшне трагедије градоначелник Обрен Петровић прогласио је 14. март даном жалости.
НЕОПИСИВА ТУГА У ДОБОЈУ: Данас сахрана мајке, оца и ћерке (17) настрадалих у саобраћајној несрећи
Аматерски песник Никола Миловановић, који је иначе родом из Добоја, али студира у Београду, није могао да присуствује сахрани, па је својим настрадалим суграђанима посветио песму.
Он је кроз тужне стихове одао почаст породици Ђедовац и на неки начин их сачувао од заборава.
Ово је његова песма:
ДОБОЈСКА ТРАГЕДИЈА
Синоћ задрхта небо непомично
од тешке јаве и болне грозоте.
Читава породица, непојмљиво трагично
изгуби своје овоземаљске животе.
Ни слутили нису, њих четворо,
док се враћаху у те касне сате,
да страшна смрт долази им скоро;
да демони несреће у стопу их прате.
НЕОПИСИВА ТУГА У ДОБОЈУ: Данас сахрана мајке, оца и ћерке (17) настрадалих у саобраћајној несрећи
Судбина је чудо, побјећи нам не да.
Људском роду иманентна појава је та.
Јер, просто неко виши одозго нас гледа,
и доноси одлуке, онако како мора и зна.
Трагичан сусрет возила на шинама
и оног у којем породица бјеше,
примора их да се предају висинама,
тамо гдје су анђели, тамо гдје је љепше.
Овакву несрећу њихов крај запамтио није.
Ала смрт огрће својом црном бундом!
А живот луди упорно своје битке бије,
а немоћан нестаје, са једном секундом.
Угаси се огњиште. Затре им се траг.
Угасише се свјетла куће коју зваху дом.
Од њих више нико неће прелазити праг.
Сад су далеко, у вјечном мраку свом.
Тај мрак ће им некад постат’ свјетло,
јер анђели су ту, да покажу им путе.
А они који остају ће често, болно и сјетно
помислити на вјечне небеске им скуте.
Ах, како синоћ задрхта небо непомично,
од тешке јаве и болније грозоте.
Читава породица, непојмљиво трагично,
пригрли нове, небеске животе.
